Naš sićušni doprinos, za ovu
veličinu.
Gabrijel Hose Garsija Markes (šp.
Gabriel José García Márquez Es-Gabriel Garcia Marquez; 6. mart 1927 — 17. april 2014 ) kolumbijski
je pisac, novinar, izdavač i politički aktivista. Rodio se u gradu
Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i
Evropi. Trenutno najveći deo svog vremena provodi u gradu Meksiko
Siti. Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog
realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću
svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička
literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti
šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za
književnost 1982. godine. Njegovo najpoznatije delo, Sto godina
samoće, prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je
opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični
događaji predstavljeni kao sasvim obični.
Crkva u kojoj se krstio - Arakataka
Garsija Markes je bio tiho i
stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih
dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom
ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede.
Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela
otišao je da živi sa roditeljima u Sukre. Imao je reputaciju
stidljivog momka koji je pisao smešne pesme. Godine 1940. dobio je
stipendiju za nadarenu decu koju su dodeljivali jezuiti. Maturirao je
1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u
Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada
13-godišnju devojčicu. Garsija Markes se nije interesovao za svoje
studije. Dobio je kopiju Kafkine knjige Metamorfoza koja je ostavila
dubok utisak na njega jer je shvatio da književnost ne mora da prati
strogu naraciju i radnju.[3] Tada počinje da piše, i njegovu prvu
priču objavljuju liberalne novine. Na njega su veliki uticaj
izvršili i Sofokle i Fokner, koji ga je zadivio sposobnošću da
preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome
će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo temu zloupotrebe moći.
Inspiraciju za delo "Sto godina
samoće" dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki.
"Ukleta" kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao
kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom
iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove "Kuća".
Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač.
Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi
prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču.
Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za
različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo
je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i
njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela
inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da
je udarac groma potpuno osvetleo njegov Makondo.
Nakon godinu dana rada Garsija
Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se
zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i
na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, "Sto godina
samoće". Objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih
8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika
i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto
godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje
mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da
prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu probitno došao zato
što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom,
koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na
izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za
književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio
Garsija Markes.
Obrazovanje
Pohađao je osnovnu školu u
Arakataki, gde je živeo sa babom i dedom. Nakon dedine smrti,
roditelji ga šalju u Barankilju da nastavi školovanje na koledžu
San Hose. Sa deset godina piše svoje prve stihove. Godine 1940.
dobija stipendiju i odlazi u Sipakiru, grad blizu Bogote. U to vreme
se dosta posvećuje čitanju. Godine 1947. vraća se u Bogotu i
upisuje Pravni fakultet. Iste godine izlazi i njegova prva objavljena
pripovetka „Treće prepuštanje sudbini“. U dvadesetoj godini
napušta Bogotu i seli se u Kartahenu, gde nastavlja studije prava. U
Karteheni je započeo bavljenje novinarstvom. Nakon dve godine
studiranja i bavljenja novinarstvom, dobija priliku da ode u
Barankilju, što i čini 1950. godine.
Novinarstvo
Novine u kojima Markes objavljuje
svoje prve pripovetke
U sedamnaestoj godini živi u
Barankilji, gde počinje da se bavi novinarstvom i aktivno učestvuje
u radu književne grupe Pećina. Ovoj grupi pripadaju i druge
značajne ličnosti iz kolumbijskog kulturnog života, a među njima
i romansijer Alvaro Sepeda Samudio i slikar, Alehandro Obregon.
Garsija Markes nastavlja da piše za dnevne novine Heraldo, a zatim
prelazi u redakciju lista Espektador u Bogoti. U ovim novinama
objavljuje svoje pripovetke Treće odricanje i Odmor u utorak, koje
je kasnije zajedno sa drugim, rasutim po novinama i časopisima,
sakupio i objavio pod naslovom Sahrana Velike Mame. Godine 1954.
odlazi u Rim da izveštava o iščekivanoj smrti pape Pija XII.
Godinu dana kasnije odlazi u Pariz kao dopisnik Espektadora. U Bogotu
se vraća 1956, da bi odmah zatim otišao u Venecuelu, u Karakas, gde
takođe radi kao novinar. On je novi urednik časopisa Momenat.
Takođe je radio u časopisu Grafička Venecuela i Elita, koji nisu
listovi većeg ugleda. Posle pobede kubanske revolucije, Garsija
Markes stupa u vezu sa novinskom kućom Prensa latina i postaje njen
dopisnik iz Bogote. Nešto kasnije, kao dopisnik ove kubanske
agencije, prisustvuje i skupu Generalne skupštine Organizacije
ujedinjenih nacija. U to doba je i član redakcije časopisa Aksion
liberal, u kome štampa polemički članak "Kolumbijska
književnost: prevara nacije". Nakon toga se seli u Meksiko, gde
se bavi novinarstvom i kinematografijom.
Zanimljivosti
Kao dete, bio je pod snažnim
uticajem praznoverja svoje bake.
Garsija Markes je svoju buduću
suprugu upoznao kada je ona imala samo trinaest godina. Mersedes (šp.
Mercedes) mu je obećala da će mu ostati verna i da će ga čekati.
Venčali su se četrnaest godina kasnije.
U svojoj mladosti bio je poznat kao
stidljiv momak koji piše smešne pesme.
Roman Sto godina samoće je
posledica neočekivanog nadahnuća koje je jednom prilikom obuzelo
Garsiju Markesa na putu za Akapulko, kada je, kako sam kaže, već
imao celo prvo poglavlje u glavi. U sobi je proveo 18 meseci dok nije
u potpunosti završio roman.
„Godine 1961. došao sam u Meksiko
sa dvadeset dolara u džepu, ženom, sinom, i fiks idejom - da se
bavim filmom.“
„Kao novinar nikada nisam radio
intervju. Radio sam izveštaje, ali nikad intervju sa pitanjima i
odgovorima.“
Pablo Neruda je za Sto godina samoće
izjavio da je Don Kihot našeg vremena.
Čileanski pesnik Pablo Neruda i
kolumbijski romanopisac Gabrijel Garsija Markes su najtraženiji
pisci na španskom jeziku na Internetu, nadmašivši Migela de
Servantesa.
Dela
Pukovniku nema ko da piše (šp. El
coronel no tiene quien le escriba) - 1961.
Sahrana Velike Mame (šp. Los
funerales de la Mamá Grande) - 1962.
Zao čas (šp. La mala hora) - 1962.
Sto godina samoće (šp. Cien años
de soledad) - 1967.
Neverovatna i tužna priča o čednoj
Erendiri i njenoj bezdušnoj babi (šp. La increíble y triste
historia de la cándida Eréndira y de su abuela desalmada) - 1972.
Patrijarhova jesen (šp. El otoño
del patriarca) - 1975.
Hronika najavljene smrti (šp.
Crónica de una muerte anunciada) - 1981.
Ljubav u doba kolere (šp. El amor
en los tiempos del cólera) - 1985.
Pustolovina Migela Litina (šp. La
Aventura de Miguel Littín Clandestino en Chile) - 1986.
Dvanaest hodočašća (šp. Doce
cuentos peregrinos) - 1992.
O ljubavi i drugim demonima (šp.
Del amor y otros demonios) - 1994.
Vest o jednoj otmici (šp. Noticia
de un secuestro) - 1996.
Sećanja na moje tužne kurve (šp.
Memoria de mis putas tristes) - 2004.
Filmografija
Carrete de película ya procesada
U ovom selu nema lopova (šp. En
éste pueblo no hay ladrones) - 1965.
Vreme za umreti (šp. Tiempo de
morir) - 1966. (Markes potpisan kao scenarista)
Opasna igra (šp. Juego peligroso) -
1967. (Markes potpisan kao scenarista)
Patsi, ljubavi moja (šp. Patsy mi
amor) - 1969.
Predznak (šp. Presagio) - 1975.
(Markes potpisan kao scenarista)
Montijelova udovica (šp. La Viuda
de Montiel) - 1979.
Najdraža Marija (šp. María de mi
corazón) - 1979.
Godina kuge (šp. El año de la
peste) - 1979. (Markes potpisan kao scenarista)
Erendira (šp. Eréndira) - 1983.
Vreme za umreti (šp. Tiempo de
morir) - 1986. (Markes potpisan kao scenarista)
Hronika najavljenje smrti (šp.
Crónica de una muerte anunciada) - 1987.
Veoma star čovek sa ogromnim
krilima (šp. Un señor muy viejo con unas alas enormes) - 1988.
Čudo u Rimu (šp. Milagro en Roma)
- 1988. (Markes potpisan kao scenarista)
Basna o prelepoj čuvarici golubova
(šp. Fábula de la bella palomera) - 1988. (Garsija Markes potpisan
kao scenarista)
Pisma iz parka (šp. Cartas del
parque) - 1989. (Markes potpisan kao scenarista)
Edip gradonačelnik (šp. Edipo
alcalde) - 1996.
Pukovniku nema ko da piše (šp. El
coronel no tiene quien le escriba) - 1999.
Nevidljiva deca (šp. Los niños
invisibles) - 2001. (Markes potpisan kao scenarista)
Ljubav u doba kolere (šp. El amor
en los tiempos del cólera) - 2007.
O ljubavi i drugim demonima (šp. De
amor y otros demonios) - 2009.
Sećanja na moje tužne kurve (šp.
Memorias de mis putas tristes) - 2011.
Nagrade
Vreme za umreti 1967. Srebrna
Boginja (šp. Diosa de Plata) za najbolji film Pobeda
Predznak 1975. Srebrna Boginja (šp.
Diosa de Plata) za najbolju mladu glumicu Sesilija Karuaćo (šp.
Cecilia Caruacho) Pobeda
Predznak 1975. Posebno priznanje na
Inernacionalnom filmskom festivalu u San Sebastijanu Luis Alkorisa
(šp. Luis Alcoriza) Pobeda
Montijelova udovica 1980. Zlatna
Statua (engl. Golden Colon) Migel Litin (šp. Miguel Littín) Pobeda
Montijelova udovica 1980. Zlatni
Medved (nem. Goldener Bär) Migel Litin (šp. Miguel Littín)
Nominacija
Godina kuge 1980. Zlatni Arijel (šp.
Ariel de Oro) Felipe Kasals (šp. Felipe Cazals) Pobeda
Godina kuge 1980. Srebrni Arijel
(šp. Ariel de Plata) za najbolju režiju Felipe Kasals (šp. Felipe
Cazals) Pobeda
Godina kuge 1980. Srebrni Arijel
(šp. Ariel de Plata) za najbolji scenario Gabrijel Garsija Markes
(šp. Gabriel García Márquez) i Huan Arturo Brenan (šp. Juan
Arturo Brennan) Pobeda
Godina kuge 1980. Srebrna Boginja
(šp. Diosa de Plata) za najbolju adaptaciju Gabrijel Garsija Markes
(šp. Gabriel García Márquez), Huan Arturo Brenan (šp. Juan Arturo
Brennan) i Felipe Kasals (šp. Felipe Cazals) Pobeda
Erendira 1983. Zlatna Palma (fr.
Palme d'Or) Ruj Gera (šp. Ruy Guerra) Nominacija
Erendira 1983. Zlatni Hugo (engl.
Gold Hugo) za najbolji film Ruj Gera (šp. Ruy Guerra) Nominacija
Erendira 1984. Srebrni Arijel (šp.
Ariel de Plata) za najbolju scenografiju Pjer Kadu (fr. Pierre Cadou)
Pobeda
Vreme za umreti 1985. Najbolja
kinematografija Mario Garsija Hoja (šp. Mario García Joya) Pobeda
Vreme za umreti 1985. Najbolje
editovanje Nelson Rodriges (šp. Nelson Rodríguez) Pobeda
Vreme za umreti 1986. Zlatni Hugo
(šp. Gold Hugo) za najbolji film Horhe Ali Trijana (šp. Jorge Alí
Triana) Nominacija
Vreme za umreti 1987. Goja (šp.
Goya) za najbolji strani film na španskom jeziku Horhe Ali Trijana
(šp. Jorge Alí Triana) Nominacija
Hronika najavljenje smrti 1987.
Zlatna Palma (fr. Palme d'Or) Franćesko Rosi (ital. Francesco Rosi)
Nominacija
Hronika najavljenje smrti 1987.
Srebrna traka (engl. Silver Ribbon) za najboljeg režisera Franćesko
Rosi (ital. Francesco Rosi) Nominacija
Hronika najavljenje smrti 1987.
Srebrna traka (engl. Silver Ribbon) za najbolju kinematografiju
Paskvalino De Santis (ital. Pasqualino De Santis) Nominacija
Veoma star čovek sa ogromnim
krilima 1988. Zlatna Oselja (engl. Golden Osella) za najbolji skor
Hose Maria Vitijer (šp. José María Vitier), Đani Noćenzi (ital.
Gianni Nocenzi) i Pablo Milanes (šp. Pablo Milanés) Pobeda
Veoma star čovek sa ogromnim
krilima 1988. Zlatni Lav (engl. Golden Lion) Fernando Biri (šp.
Fernando Birri) Nominacija
Basna o prelepoj čuvarici golubova
1988. APCA trofej (engl. APCA Trophy) za najbolji produkcijski dizajn
i najbolji kostim Irenio Maja (šp. Irenio Maia) Pobeda
Edip gradonačelnik 1996. Zlatni
Kikito (engl. Golden Kikito)za najbolji film Horhe Ali Trijana (šp.
Jorge Alí Triana) Nominacija
Edip gradonačelnik 1997. Zlatni
prekolumbijski krug (engl. Golden Precolumbian Circle) za najbolji
film Horhe Ali Trijana (šp. Jorge Alí Triana) Nominacija
Edip gradonačelnik 1998. Zlatni
Fotogrami (šp. Fotogramas de Plata) za najbolju glumicu Anhela
Molina (šp. Ángela Molina) Pobeda
Pukovniku nema ko da piše 1999.
Zlatna Palma (fr. Palme d'Or) Arturo Ripstin (šp. Arturo Ripstein)
Nominacija
Pukovniku nema ko da piše 1999.
Goja (šp. Goya) za najbolji adaptirani scenario Pas Alisija
Garsijadijego (šp. Paz Alicia Garciadiego) Nominacija
Pukovniku nema ko da piše 2000.
Filmska nagrada Latinske Amerike (engl. Latin America Cinema Award)
Arturo Ripstin (šp. Arturo Ripstein) Pobeda
Nevidljiva deca 2001. Zlatni
prekolumbijski krug (engl. Golden Precolumbian Circle)za najbolji
kolumbijski film Lisandro Duke Naranho (šp. Lisandro Duque Naranjo)
Pobeda
Nevidljiva deca 2002. Filmska
nagrada Kolumbije (engl. Colombian Cinema Award) za najbolji film
Lisandro Duke Naranho (šp. Lisandro Duque Naranjo) Pobeda
Nevidljiva deca 2002. Posebna
nagrada žirija (engl. Special Jury Prize) za najbolji film Lisandro
Duke Naranho (šp. Lisandro Duque Naranjo) Pobeda
Nevidljiva deca 2002. Velika Paoa
(engl. Grand Paoa) Lisandro Duke Naranho (šp. Lisandro Duque
Naranjo) Nominacija
Ljubav u doba kolere 2008. Zlatni
globus (engl. Golden Globe) za najbolju originalnu pesmu Šakira (šp.
Shakira) i Antonio Pinto (šp. Antonio Pinto) šp. Despedida
Nominacija
O ljubavi i drugim demonima 2010.
Zlatna morska zvezda (engl. Golden Starfish Award) za naraciju Ilda
Idalgo (шп. Hilda Hidalgo) Nominacija
Sećanja na moje tužne kurve 2012.
Specijalna nagrada žirija (engl. Special Young Jury Award) za
najbolji film Hening Karlsen (дан. Henning Carlsen) Pobeda
Stil Gabrijela Garsije Markesa
svrstavamo u magični realizam. Naime, ovaj stil podrazumeva
postojanje
Garsija Markes na političkoj sceni
Kada bi upitali Garsiju Markesa da
li je komunista, odgovor bi uvek bio negativan. On je uvek govorio da
ne pripada nijednoj političkoj stranci. Verovao je da će svet
jednom postati socijalistički, ali on je imao posebno shvatanje
socijalizma: kao sistem napretka, slobode i jednakosti. Zato je u
svojim tekstovima, nakon svojih putovanja u socijalističke zemlje,
pokazao neslaganje sa onim "šta se tamo dešava". Verovao
je da je socijalizam jedino dobro rešenje za Latinsku Ameriku. Tokom
1959. godine bio je dopisnik novinske agencije u Bogoti koju je
stvorila kubanska vlada nakon početka kubanske revolucije, gde je
izveštavao o događajima na Kubi. Tad Garsija Markes postaje
istinski politički novinar. Gabrijel Garsija Markes i Fidel Kastro
se sastaju januara 1959, ali njihovo prijateljstvo je kasnije
formirano.
Nagrade i priznanja
Garsija Markes je dobio Nobelovu
nagradu za književnost 1982. Po mišljenju Švajcarske akademije
dobio je nagradu zbog svojih romana i kratkih priča u kojima su
elementi fantastičnog i realnog pomešani u jednom mirnom svetu sa
bogatom maštom i tako oslikavaju život i konflikte jednog
kontinenta. Njegov govor pri dobijanju nagrade zove se La soledad de
América Latina. Bio je prvi Kolumbijac, a četvrti Latinoamerikanac
koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Garsija Markes je
dobio još mnoge nagrade i priznanja za svoja dela. Neke od njih su:
Premio de la Novela ESSO za Zao čas
1961.
Doctor Honoris Causa (počasni
doktorat, prvi) Univerziteta Kolumbija u Njujorku 1971.
Premio Rómulo Gallegos za roman Sto
godina samoće 1972.
Medalla de la legión de honor
francés en Paris 1981.
Condecoración Águila Azteca en
México 1982.
Premio cuarenta años de Círculo de
Periodistas de Bogotá 1985.
Miembro honorario del Instituto Caro
y Cuervo en Bogotá 1993.
Doutor Honoris Causa da Universidade
de Cádiz (počasni doktorat, drugi) 1994.
Muzej: 25. marta 2010. godine
kolumbijska vlada završila je rekonstrukciju kuće u kojoj je rođen
Garsija Markes u Arakataki, pošto je bila srušena pre 40 godina; u
znak sećanja na njega otvorili su u njoj muzej sa više od 14
prostorija koje prikazuju gde je on proveo svoje detinjstvo.
Na istoku Los Anđelesa
(Kalifornija), u sektoru Las Rozas u Madridu i u Saragosi (Španija)
postoje ulice koje nose njegovo ime.
U Bogoti El Fondo de Cultura
Económica de México sagradio je kulturni centar koji nosi njegovo
ime.
Nobelova nagrada za književnost
Citati
„Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje
suze, a ona koja ih zaslužuje, nikada te neće rasplakati.“
šp. Ninguna persona merece tus
lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar
„Nemoj nikada prestati da se
smeješ, čak ni kada si tužna, jer nikad se ne zna ko bi se mogao
zaljubiti u tvoj osmeh.“
šp. Nunca dejes de sonreír, ni
siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede
enamorar de tu sonrisa
„Možda si u očima sveta samo
jedna osoba, ali si u očima jedne osobe ceo svet.“
šp. Puedes ser solamente una
persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo
„Ne provodi vreme s nekim kome
nije stalo da ga provodi sa tobom.“
šp. No pases el tiempo con alguien
que no esté dispuesto a pasarlo contigo
„Ne plači zato što se završilo.
Raduj se zato što se dogodilo.“
šp. No llores porque terminó,
sonríe porque sucedió
„Ne volim te zbog onoga što jesi,
već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe.“
šp. Te quiero no por quien eres,
sino por quien soy cuando estoy contigo
„Nije tačno da ljudi odustaju od
svojih snova zato što stare, već stare zato što odustaju od svojih
snova.“
šp. No es cierto que la gente deje
de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando
deja de perseguir sus sueños
„Ponuditi prijateljstvo onome ko
traži ljubav, isto je kao i ponuditi hleb onome ko umire od žeđi.“
šp. Ofrecer amistad al que busca
amor es dar pan al que se muere de sed
„Siromaštvo je najbolji lek za
dijabetes.“
šp. La pobreza es el mejor remedio
para la diabetes
„Život je najbolji izum.“
šp. La vida es la cosa mejor que se
ha inventado
No comments:
Post a Comment