LJUDMILA, nova priča autora Branislava Filipovića, koji je već objavio knjigu „Ruski fotograf“, nadamo se da će u budućnosti biti naš autor.

 Uživajte, zaslužili ste, a bogami i priča je to isto zaslužila.

Zašto svakog jutra, kad utvrdim da sam se probudio, dan započnem pitanjima. Prvo su to ona pitanja koja nastaju dok je telo još u horizontali, ona prva bezazlena, ona na koja su odgovori tu nadohvat ruke. Odgovori se nameću svojom očevidnošću i samo na tren ublažuju osećaj prethodne večeri i gromadnog utiska što ostade u mislima izazvan jednim slučajnim dodirom njenog kolena ispod stola. Dodir što označava početak greha iz nehata. Intriga i to ona neobuzdana, nepristojna. Razum tu prestaje sa svojim funkcijama, a čula zauzimaju vodeću ulogu. Pravila se brišu i  počinje ples gde ritam zadaju čula dodira i mirisa. Taman pomisliš da su takve igre, igre iz prošlosti davno zaboravljene ali gle...

Nekog juna, ne sećam se kog, 1999. bio sam pozvan da kao fotograf ovekovečim banket iliti žurku, jedne interesantne dame s interesantnim imenom Ljudmila, na kojoj se slavila njena uspešna zaštita doktorske disertacije. Detalja se iskreno ne sećam. Mislim na one detalje koji objašnjavaju temu doktorata i pravac nauke, ali onih drugih detalja što osmehe bude i dušu raduju se do neviđenih sitnica i te kako dobro sećam. Pa valjda je to i normalno za jednog fotografa koji se usput i svima naokolo hvali o svome nadaleko čuvenom „fotografskom pamćenju“ što skladišti u memoriji i najsitnije detalje događaja. Masa toga ostaje ovekovečena foto-aparatom na zabavnim fotografijama veselih ljudi dodatno razgaljenih količinom popijenog alkohola. Bolje odmah nazvati stvari pravim imenima da kasnije ne dođe do nekakve zabune. Dakle količina alkohola se mogla nazvati samo, OZBILJNOM količinom jer bi taj naziv jedini prilično slikovito preneo sliku reke votke i šampanjca, što se razlivaše po svim ćoškovima čuvenog restorana „Prag“ što se raspištoljio na samom kraju najpoznatije Moskovske ulice „Stari Arbat“. 

Ajde malo da se pozabavimo i mojom personom u tim sudbonosnim godinama krajem dvadesetog veka. Bio sam Srbin koji se u Moskvi bavi fototografijom i to baš tih dana osobito uspešno. Imao sam fotografsku radnju i studio koja je tih dana postajala jako popularna, uglavnom iz solidarnosti ili sažaljenja prema meni kao Srbinu. Naime krenulo je bombardovanje Jugoslavije Nato snagama što je kod Rusa izazivalo veliko negodovanje i bunt koji se na raznorazne načine svakodnevno ispoljavao na ulicama prestonice. Američku ambasadu je narod gađao čim je stigao, od kamena, do tegli s kečapom sve dok se jedan građanin nije prisetio malo radikalnijeg metoda, te ispalio ceo šaržer iz „kalašnjikova“  nasumice po zgradi Ambasade. Posle toga se ni na kilometar nije moglo prići tom zdanju jer je obezbeđenje bilo podignuto do neviđenog stepena.

    Kako se tih dana pročulo i raširilo da u Moskvi postoji i radi Srbin fotograf ne bih znao da objasnim jer i godinama pre toga sam pošteno i na isti način, znači foto-aparatom zarađivao hleb svoj nasušni. Jednostavno spontano je to krenulo na šta nisam mogao da se žalim, mada su mi pojedinci zajedljivo ponavljali neku rusku izreku što je u prevodu bukvalno značila „Nekom rat, a nekom brat“.  Uglavnom su moji sunarodnici to govorili, onako uzgred valjda ne bi li me fascinirali svojim poznavanjem ruskih narodnih izreka. Dakle tih dana i moje fotografije za pasoš i druge dokumente su bile nekako posebne. Svi su prepoznavali ruku umetnika, božiji dar, nesvakidašnji talenat itd. Ljudi su videli čudo, jer su to hteli da vide. Čuda iskreno rečeno nije bilo, ili ne u tolikom obimu, ali ne očekujete valjda da ih ja sam na svoju štetu u tome razuveravam.

Braćo i sestre Rusi vama se sviđa moj rad i nek vam je na zdravlje govorio sam u sebi sve vreme zauzet računanjem zarade koja je svakim danom poprilično rasla.

Moglo se reći i onako srpski „dok jednom ne smrkne, drugom ne osvane“ ali u sebi naravno. To je samo sticaj okolnosti i ništa više.

Znao sam da to doveka ne može da traje te sam se svojski trudio da ne propustim ni jednu od ukazanih prilika, i  sav posao obavim na sveopšte zadovoljstvo. Zvali su me na svadbe, rođendane, bankete, sahrane, iz sažaljenja, samilosti,  solidarnosti i ko zna kojih sve pobuda ne zaboravljajući da napojnica bude pozamašna. Zaboga pa nećemo se brukati pred čovekom čiju zemlju zveri bombarduju i čija je porodica izložena životnoj opasnosti. Samo je to bio sticaj okolnosti i ništa više, da na tome završimo sva pravdanja i objašnjenja.

Nego da se vratimo onom banketu o kome i počeh da besedujem. Na samu svečanost sam došao po dogovoru sa slavljenicom nekih dva sata ranije. To je bilo dogovoreno jer je dotična imala nekakve svoje vizije o tome šta bih ja trebalo da odradim. Takav način saradnje sam maksimalno izbegavao jer je to ubijalo svakakvu vrstu kreacije koja je itekako potrebna u ovom mom poslu što se ponegde i s umetnošću dotiče. Profesionalnost bi trebalo da se ispoštuje u svakom slučaju, bilo je jedno od mojih osnovnih pravila. Na samom ulazu u salu me je sačekao „tamada“. To je ruski naziv za čoveka, najčešće profesionalca koji je zadužen za vođenje programa od samog početka pa do poslednjeg gosta. Dakle u nekom smislu kolega s kojim je saradnja itekako potrebna jer uglavnom on je taj koji će gozbu povesti i dovesti do usijanja, a moja bi dužnost bila da to ovekovečim ne propuštajući ni jedan bitan momenat o kojima će se još dugo govoriti u krugovima naklonjenim slavljenici i onima koji to nisu. Tamada me je sproveo do samog početka ogromne sale u kojoj su stolovi bili postavljeni u obliku ćiriličnog slova P u čijem je uglu sedela slavljenica razgledajući nekakve papire. Na zvuk naših koraka podiže pogled i hitro ustade krećući nam u susret osmehujući se, reklo bi se iskreno! Na korak od nje tamada nas predstavi jedno drugom i ja pružih ruku narušavajući pravilo u Rusiji gde se muškarac i žena pri upoznavanju  ne rukuju već samo naklonom glave pozdrave. Njena ruka u mojoj i ukrštanje pogleda mimohodom, uz reči što se uvek izgovore, a ništa ne znače stvoriše nepotpunu ali interesantnu sliku o Ljudmili Ivanovnoj kako se tad predstavila. Možda i nepristojno s moje strane ali zato munjevitom brzinom odskenirah od glave do pete osobu koja će biti centar pažnje ove večeri. Srednje visine, bujne crne kose što pokriva gola ramena, crne haljine na bratele dugačke da duža ne biva, neverovatno skrojene, sposobne da prati svaku liniju neverovatnih oblina žene reklo bi se srednjih godina. Da, oči i osmeh behu nešto posebno što se nije moglo nikako zapostaviti... Da je tad trebalo da kažem u nekoliko reči šta mislim o izgledu dame zbog koje sam tu, verovatno bih otćutao uzdišući. Duboko uzdišući... Glas je tek bila posebna priča za sebe. Taj glas je muzika što i u raj i pakao istovremeno mame... Huuu...

Brzo smo se dogovorili da ćemo priču nastaviti kad se ja pripremim za rad. U nekakvom međuprostoru između sale i kuhinje ja postavih mali sto sa par stolica, a na zidu iza improvizovah fon (pozadinu) i postavih svoja dva soft-boxa na stalcima u mojoj omiljenoj portretnoj šemi takozvanog rasejanog osvetljenja za posebne želje, da kažem, posebnih ljudi. Bez njih ni jedna ovakva svečanost ne može da prođe, a to uvek treba iskoristiti. Mislim, za posebne ljude posebne usluge po naravno posebnim cenama.

Usput pozdravih se s mojim starim prijateljem Jurijem, šefom restorana koji me upozna sa glavnim kelnerom gde se na brzinu dogovorismo o našoj saradnji koja bi donela obostranu korist. Tako je to u sveri usluga kojima smo mi pripadali.

Sve se dobro zna i svi putevi su davno pređeni, naglabanja suvišna, pogledi i pokreti, mimike unapred dogovoreni i sve zvuči kao dobro naštimovan instrument spreman za celovečernji koncert. Ono prvo zadovoljstvo od učinjenog i osećaja što neku vrstu pozitivne treme nosi, kao da ću u ringu nastupati boksujući, obuzme me na tren ali me glas iza leđa brzo vrati u stvarnost. Bio je to Ljudmilin glas. Oboje se pogledima dogovorismo da sednemo za onaj mali stočić na kome se raširila moja oprema. Samo nekoliko njenih koraka pređenih ispred mene i njen miris oduzeše mi prisebnost i hladnokrvnost u koju sam se kleo tih godina. Mislio sam da takvi udari groma što žensko može da proizvede ne postoje u stvarnosti. U filmovima, poeziji, literaturi možda... U stvarnisti? Ne... Samo na tren se metarski dugačak razrez na njenoj haljini priotkri nešto više i sevnu bedro leve noge, bome ništa slabije od blica na foto-aparatu. Bio sam bukvalno zaslepljen koji delić sekunde. Mislim da je sve te psihofizičke izmene na meni i Ljudmila iskusno primetila čekajući da i sâm sednem naspram nje. Njene noge su već bile prekrštene, rez na haljini nabrekao, a u ruci cigareta neupaljena. Pripalih joj mojim starim zipom što svojim smradom benzina ne uspe da naruši raskošni miris zagonetne naučnice i sedoh sa rečima.

– U uvo sam se pretvorio. Vaša želja je za mene zapovest! – Prve reči, što izgovorih,  susretoše se s blagim osmehom i pogledom što se u našem narodu čudno naziva „ispod oka“. Povukla je dim, udahnula i krenula tiho izgovarati nekakve reči što ja na prvi mah ne shvatih iako sam sa  ruskim odavno bio na ti. Nije ni čudo što ne skontah o čemu je reč jer je ona izrekla nekakvu latinsku frazu što se u njenom svetu verovatno izgovara pre upotrebe fotografa u svrhe u kojima se inače fotografi upotrebljavaju. Onda je krenula u apsolutno nepotrebno objašnjavanje stvari koje se tiču samo mog posla i onoga šta bi ona želela da joj ostane kao uspomena. Sve sam odslušao kao kreten mašuči glavom ne postavljajući čak ni nekakava potpitanja, što se postavljaju onako reda radi. Na momente je izgledalo da Ljudmila vodi monolog samo njoj potreban, ali mi ne promače i neka vrsta njene nesigurnosti. Verovatno uzbuđenje pred nastup, pomislih. Kad nas konobar u mimohodu upita da li smo za neko piće ona brže-bolje izgovori srceparajućim tonom „konjačić“.

– I meni takođe, – nadovezah se verujući u izbor dame u crnom. Minutu, dve, dok konobar donese „konjačić“ mi ne progovorismo ni reči trudeći se da nam i pogledi odlutaju, na primer prema piksli i cigareti što izgaraše poslednjim žarom.

Konobar nas usluži i mi nazdravismo nemo gledajući se. Muzičari su već polako počeli da se pripremaju u drugom delu sale gde se nalazio i omanji podijum na kome će verovatno i biti pravljena nekakva predstava koju je Ljudmila zamislila. Nekako isuviše brzo konjak nestade u njezinoj čaši i ona krenu da ustaje ali kako su joj noge bile u prekrštenom položaju slučajno joj se dogodi dodir njenog kolena o moje ispod stola. Kao da elektronski udar velike jačine prođe kroz moje telo ni sam ne znam zašto. Probah i ja da ustanem ali ne uspeh onako kako sam želeo da to izgleda, šmekersko-frajerski već to ispade krajnje kretenski nespretno uz oborenu pepeljaru sa još neugašenom cigaretom. Srećom niko se ne zapali, a ja uspeh da zapazim jedan minijaturni pomicaj kraja punih Ljudmilinih usana što osmeh nagovestiše.

Sve ostade na tom započetom osmehu i ubrzo zvuci njenih visokih štikli u odlasku počeše da stvaraju ritam u mojoj glavi.

– Konobareee, molim te donesi još jedan konjak. Čekaj, nek bude dupli da ti ne dosađujem često – rekoh, vraćajući sebe u kojekakvo radnosposobno stanje. Sad je došao red na moju cigaretu uz konjačić i poslednju pripremu opreme. „Kodak“ film je tajna večeri, koju izvukoh kao mađioničar iz šešira, sa svim onim raskošnim bojama koje će ovekovečiti veče što obećava. Bio sam spreman kao nategnuta struna, zadovoljan sobom i situacijom u kojoj sam se našao. Naoružan željom za dokazivanjem krenuh laganim korakom ka ulazu u dvoranu da zauzmem poziciju pogodnu za kibicovanje i škljocanje dolazećih gostiju. Trebalo je opravdati onu reč koju su u poslednje vreme sve češće pridodavali fotografu.„Ekskluzivni – fotograf“. Da, da, ja glavom i okom ovim mojim fotografskim.

Nekako nenamerno uhvatih sebe kako mi pogled traži Ljudmilu po sali koja je već poprimala finalni izgled. Negde u uglu je videh kako nekim momcima govori gde da postave cvetne dekoracije fantastičnog izgleda. Zasad je sve izgledalo besprekorno, pomislih, a kako će biti kroz koji sat? Samo treba biti strpljiv i sve će stati na svoje mesto. U Rusiji i kad stane na tuđe, ljudi misle da je to sudbina te se i ne bune nešto preterano. Bend započe da prebira po dirkama i žicama nekakav tihi jazz a mladić na saxu započe nekakvu temu koja mi se na tren učini poznatom. Mozak mi je bio zauzet nekakvim računanjem i brojevi su preovladavali. Na primer, koji li broj cipela nosi Ljudmila? A brushaltera? Sve se svodilo na jednu temu i improvizovanja na istu... Je l’ udata? Zašto sada pored nje nema nekog kavaljera, ili bar nekog koji bi odglumio tu obaveznu ulogu u takvim prilikama? Ma sve ove misli su posledica onog jakog strujnog udara što se dogodio nakon njenog dodira kolenom. To  mi se još nije događalo, pomislih prisećajući se mnogih dotadašnjih kolena i drugih delova ženskog tela. Čudo. Prosto nekakvo čudo se dogodilo. Treba samo spreman dočekati neko novo čudo koje, kako je krenulo, sigurno tu negde u blizini vreba ne bi li me obuzelo. Jebote, je l’ to mene onaj konjačić ovako izluđuje pre početka, ili? Ah, da evo i prvih gostiju što hitaju uzbrdo po mermernim stepenicama. Kadrovi počeše da se nižu i nastade moj svet, svet u kome sam se ja osećao kao riba u vodi. Kadrovi, a na njima osmesi, pozdravi, bogati buketi, uštogljena gospoda obučena s ukusom i bez njega, namerno prenaglašeni dekoltei, šminka u velikim količinama i neizbežna zvezda večeri, naša slavljenica. Ni sekundu nije izlazila iz mog vidokruga. Ovaj moj film, čiji sam ja režiser, je imao glavnu ulogu. Samo jednu i masu sporednih, za mene apsolutno nebitnih. Osmeh nije silazio s njenog lica. Na momente zagonetan i u retkim slučajevima iskren. Uglavnom službeno-namešten. Kao da je nešto pritiskalo zvezdu večeri, i nije joj dozvoljavalo da se prepusti atmosferi koja je iz časa u čas bivala sve urnebesnija. Onaj s početka priče „tamada“ je vodio program iskusnim potezima davno odrađenim u sličnim situacijama. Zdravice su se nizale... Pojedinci su čitali svoje govore, ne znajući meru, želeći da zadive prethodne i ostanu u sećanju. Uhvatih sebe u razmišljanju kako mi mozak precizno recenzira takve slučajeve ne udubljujući me i ne prevodeći mi rečeno. Kadar za kadrom i snimljeni materijal poče da se množi. U takvim momentima „Kanon“ i njegovo automatsko premotavanje filma su bili izvanredni. Brzo i efektivno... Sve sam stizao, iskusno koristeći pauze za menjanje pozicije snimanja želeći da kadrovi budu neobični, netipični, da se tačnije izrazim. Muzičari krenuše da pogađaju polupripite pojedince svojim tonovima te i ples započe.

Kovitlac se stvori bez ikakvog reda i pravila što beše jedini propust onog čuvenog „tamade“ iliti „starog svata“, u prevodu na naš jezik. Podijum za ples je bio premalen za onoliki broj igrača, što se  na brzinu zagrejao alkoholom. Neki od plesača i plesačica počeše da plešu približavajući se opasno blizu stolovima na kojima su kristal i porculan bili već prepunjeni raznim đakonijama i alkoholnim pićima za svačiji ukus. Po koja čaša napunjena šampanjcem prevnuta slučajno i razbijena o pod, isflekane dame i njihovi kavaljeri za divno čudo bez ikakvog uzrujavanja su ispratili sve te incidente rečima „nek to bude za sreću“. Za sreću naše slavljenice, uglas s podignutom čašom i u horu otpevaše gosti, a ja sve to iskusno ovekovečih mojim gosn – „Kanonom“ kako sam od milošte voleo da mu tepam.  Još jedan detalj mi ne promače i to itekako bitan. Ljudmila ni jednom otpozdravljajući gostima ne ispi čašu do kraja.  Ovlaš doticanje hladne tekućine njenim usnama i po koja kap u grlu. To je bilo sve...  Nečuveno za ovakve događaje ali hajde sad, ima nas raznih i ko će znati pravi razlog ovakvog njenog ponašanja na sopstvenoj proslavi. Kadar za kadrom i moja, možda i prekomerna zagledanost u njeno lice, makar i preko zum-objektiva, ne promače nekim personama kojima se to očito i nije baš sviđalo.

– Alo, mladiću, obratite malo pažnju i na druge goste! Evo na primer na moju dragu koja bi takođe želela da joj ostane za uspomenu  fotografija sa ove večeri, pogotovo ako je uslika nadaleko poznati fotograf kao Vi,  na primer.  – Lukavo nema šta, s njegove strane, rečeno lepo i ne ostavljajući prostora za povlačenje. Saglasih se, i ubrzo se red stvori u onoj mojoj improvizovanoj studiji gde počeh da snimam portrete. Pojedinačne i grupne...  Naporni su ljudi u pojedinim momentima i kad su trezni, a kamoli pripiti... Svejedno sam radio s radošću jer sam video da to narodu predstavlja zadovoljstvo i da se naš kontakt ostvaruje lagano bez ikakvog ustezanja koje bi se eventualno i na fotografijama moglo primetiti. Bio sam svoj na svome i uživao sam u tome. Mlade žene raskošnog izgleda, odevene po poslednjoj moskovskoj modi izvijale su svoja zmijska tela, iako to apsolutno nije bilo potrebno pri snimanju portreta. Nekako kao slučajno pokazivale su sve svoje moćne atribute, rekao bih po navici. Žene i mačke su ista stvorenja to odgovorno tvrdim. Koketiranje s razlogom i bez, sasvim su prirodna stvar i za to im nisu potrebne ni molbe ni naređenja. To rade iz ljubavi k egzibicionizmu ili osvajanju svega što se osvojiti dâ. Osvajači su to, i to oni što bez milosti osvojene gaze svojim nožicama dok gaženi uzdišu od zadovoljstva. Moram zapaziti da su se i u tom momentu, u žurbi između okidanja kadrova i zamene zainteresovanih dama, dešavali razni dodiri raznim delovima tela. Jesam zaluđen, majke mi, ali rekao bih ne do tog stepena. Nečije dobrostojeće grudi se dodiruju s mojim dok se istovremeno trudimo da u uskom prolazu između stola i zida, prođemo do stolice na kojoj ja postavljam modele nameštajući im ruke, ispravljajući ih u leđima govoreći im gde da gledaju i šta da gledaju. Ne, ne kažem da nije bilo ama baš nikakvih inpulsa jer zaboga smesa mirisa: znoja, alkohola, disanje zavrat, držanje ovlaš oznojenih ruku, treptanje namontiranim dugim trepavicama i dodiri kolenom što mrtve dižu, ne ostavljaju ravnodušnim ni veće profesionalce od mene. Istovremeno, nekakav merni instrument, negde u predelu stomaka mi je govorio da inteziteti tih dodira nisu ni približno jaki kao onaj Ljudmilin „udar groma“. Meni su noge trnule pri samoj pomisli na onaj dodir. Zašto baš njeno koleno odradi takav efekat kad je bilo kud i kamo lepših i znatno mlađih.

To ne znam i ludeću do kraja života tražeći odgovor. Gotovo svaki slobodan sekund pogled mi je lutao po sali tražeći nju. Koji mi je – pomislih nezadovoljan samim sobom. Zaćorio sam se u ženu kao da mi je prva u životu. U neku ruku i jeste. Ovakve što ladno mogu elektro-šok da izazovu ne srećeš svakodnevno. Retkost i to neprocenjiva.  Ponovo sam se vratio događajima u Sali. Sad sam već iskusno velikim zum-objektivom ne učestvujući u događaju onako izdalja, kibicerski, lovio kadrove za svoju dušu. Šta se sve tu moglo videti. Vrludanja, zanošenja, nečija ruka na mestu gde ne bi trebalo da bude, (ono bar iz pristojnosti), pogledi što prizivaju greh, prikriveni gnev u očima i ništa u pogledu. Kažem ništa jer je takav pogled odavno već sasvim zamućen i ne vodi nikuda. Verovatno još uvek može samo da registruje tamu od svetlosti. Takvi pogledi ni foto-aparatu nisu interesanti, to odgovorno tvrdim. Gazdarica večeri je sada za divno čudo bila preodevena u tananu haljinu od nekakve pamučne tkanine što se pripija uz svaku poru njene kože. Naravno crne boje. Dužina haljine tik iznad kolena još više je naglašavala raskošnost tela sa svim oblinama koja su neodoljivo podsećala na violinu u svoj svojoj gracioznosti. Kad smo već kod poređenja sa muzičkim instrumentima bilo je tu i truba, doboša, kontrabasa, flaute...  Ma celi simfonijski orkestar se mogao sakupiti. Sada je zvezda večeri imala kavaljera koji ju je vucarao po podijumu u nekakvom plesu koji bi trebalo da podseća na tango. Zabacivao je držeći je jednom rukom oko struka dok joj je glava visila naopačke okrenuta a gusta, kovrdžava kosa skoro dodirivala pod. U jednom takvom pokretu moj objektiv se susretnu s Ljudmilinim pogledom i gle!!! Neverovatno... Siguran sam 100% da mi je namignula i to onako mangupski. Bože pa ona je znala da celo veče kô bolesnik rašomonišem buljeći samo u nju. Znala je dakako. I debil bez dijagnoze je znao a i iz kosmosa se dalo primetiti manijakalno praćenje jedne osobe fotografa sa voajersim sklonostima. Stvarno me blam spopade od samog sebe i svih gostiju ponaosob. Kao omađijan kroz prizmu objektiva ponovo sam tražio njeno lice. Nađoh ga sad na ramenu istog onog plesača. Ovaj put nije namigivala nego je lagano jezikom prešla preko svojih usana. Škljoc, škljoc. Ako sam ja lud, foto-aparat nije. Sutra će se sve videti na fotkama. Dokazi su tu. Možda ja samo to umišljam. Hajde još koji kadar. Škljoc, i osmeh što otkri blistavi sadržaj usta dok oči nepogrešivo gledaju pravo u središte objektiva.  Lepottooo, pa ti poziraš i igraš se sa mnom. Shvatih igru i nastavih da učestvujem u toj čudnoj igri u kojoj je pravila pisala ona, na naše obostrano zadovoljsvo. Bilo je tu i kadrova gde je jedna njena noga obuhvatala partnerovu u predelu njegovog kolena. I jedan što me posebno iznervira. Njegova ruka se bezobrazno sa struka spustila ka njenoj okrugloj zadnjici no istovremeno bi vraćena na svoje mesto brzim pokretom Ljudmiline ruke. Dovoljno brzo da ne uspeh fotografisati javni bezobrazluk pripitog plesača. U prvoj pauzi Ljudmila me pozva kažiprstom na šta ja doleteh brže i od same brzine.

– Večeras računam na tebe, – šapnu mi u uvo, jer je muzika i dalje razbijala svojom glasnošću.

Ona, računa na mene! U kom smislu? To su samo neka pitanja od mnogih na koje nisam znao sebi da dam odgovor ali reših da ni jednim postupkom ne izneverim njena očekivanja.

U nekoj od pauza dok gosti posedaše za sto da se odmore i obnove snage ja sakupih svoju opremu i odnesoh je do auta koji sam parkirao u dvorištu restorana sa zadnje strane, tamo gde mi radnici sfere usluga i parkiramo svoja skromna vozila. S čeone strane restorana su parkirana vozila gostiju, da bi se videla i da se takmičenje u prestižu ne bi prekidalo nikada. U restoranu sam sada bio samo s foto-aparatom, koji je bio prebačen preko ramena, a za onim mojim stočićem me sačekalo prijatno iznenađenje. Na velikom ovalu nađoh svakave đakonije sposobne da utole glad. Boca gruzinskog crnog vina podiže moje i tako dobro raspoloženje do zavidnih visina. Život je sjajna tvorevina svevišnjeg i u njegovo ime otpih nekoliko gutljaja  prevashodne tečnosti boje venozne krvi. Cigareta pride i oči se ponovo vratiše svom starom poslu. Oči se kod fotografa nikad ne odmaraju. Uvek se može pojaviti nešto dostojno fotografisanja. Nasmejah sam sebe ovom konstatacijom svestan  da ove večeri moje oči imaju samo jedan cilj. Ljudmila je bila taj cilj. Gužva u Sali je polako počela da jenjava. Na mom starom komandirskom satu se vreme opasno približavalo fajrontu to jest ponoći. Slavljenica je polako počela da ispraća svoje goste. Interesanti su oni što i u odlasku ispijaju naiskap čitavih 100 g votke s rečima „na posašok“. U prevodu... Jebem li ga, sikteruša, valjda. Nešto tako, nisam baš siguran. Tih poslednjih 100 g su imali posebnu vrednost. Možda su maler razbijali njome. Ko će ga znati. Smanjenjem broja ljudi u Sali ja počeh da se zaokrugljujem kako Rusi kažu. Da završavam početo i ujedno se pripremam za odlazak. Dopih ono vino boje venozne krvi i krenuh ka mom omiljenom modelu ove večeri. Ups... I uglancani ljubitelj argentinskih plesova je bio tu, doduše nešto izgužvaniji.  Bio je i dalje lep kao na lutriji da je izvučen. Srcelomac je stajao u pozi a la Henri Bogart naslonjen na jedan od mnoštva mermernih okruglih stubova. Očito da je svojom pojavom zavodio sve ukrug bez obzira na godine i pol. Neprilike osećam na kilometre i obično mi u stomaku zaigra nešto u takvim slučajevima. Mučnina ovog puta nije bila jakog inteziteta. Daj bože da ne grešim ovog puta. Ljudmila mi blagim naklonom glave svojstvenim nekome ko poseduje plemićku titulu dade znak da priđem. S radošću prihvatih ulogu njenog sluge, lakeja, telohranitelja odanog i dokazanog kroz vreme. Tako je izgledalo gledano sa strane, ukoliko je neko uopšte gledao šta se dešava na kraju ove celovečernje predstave.

– Molim te, hoćeš li da me otpratiš do kuće – prozbori dubokim, maznim glasom ne ostavljajući mi ni najmanje šanse da negativno odgovorim. Istovremeno je i gaučos sigurnim koracima grabio ka dami govoreći da je njegov automobil sa šoferom spreman ispred glavnog ulaza. Možete li zamisliti, situaciju. Kao u Puškinovo vreme. Nadam se da do dvoboja neće doći. Dok se dama izgubi u omanjoj prostoriji gde se najverovatnije preodevala, ja na čistom srpskom jeziku spominjući anatomiju, hirurgiju i rodbinske veze objasnih uštogljenom da je bolje da se izgubi i ne izaziva međunarodni konfikt. On se okrete bezpogovorno i ode do telefona u uglu. Stvarno „govori srpski da te ceo svet razume“. Istina živa. Zadovoljan sobom i svojom sposobnošću ubeđivanja, sačekah Ljudmilu koja je upravo sa šefom restorana završavala razgovor. I ja se pozdravih sa Jurkom a on mi predade kesu  s nekim flašama. Po formi bih rekao da je šampanjac bio u pitanju. Pomogoh dami da obuče predivnu bundu od norke te uzeh iz njenih ruku pozamašnu torbu. Krenusmo i ja se obradovah što plesača nema ni od korova kako se u našem narodu kaže.

Usr’o se frajer. Sa mnom će on da se kači – šaputao sam sâm sebi pucajući od zadovoljstva. U stvari ne sećam da je i reč rekao, a kamo li da se kačio. Samo je otišao do telefona.

Uđosmo u lift i ja pritisnuh – 1, podrum tačnije. To je onaj izlaz  za poslugu pred kojim se i nalazila moja lada. Otvorih dami vrata i to jedva jer su mi ruke bile zauzete a sadržaj bacih na zadnje sedište. Zazvoniše flaše milim zvukom. Krenusmo lagano ukrug pred glavni ulaz gde već nije bilo nikakve gužve. Jeboteee, plesač i još trojica grmelja u crnim kožnim jaknama okrenuti prema ulazu nekoga čekaju. Lako je pogoditi koga. Lagano, ne dodajući gas naglo i ne privlačeći nikome pažnju izbih na široki prospekt koji vodi ka Ljudmilinom stanu. Sad sam već mogao da odahnem i pronađem Dire Straits na kasetofonu. Muzika ispuni prostor i zagluši zvuke motora. Atmosfera postade prijatna koliko su to okolnosti dozvoljavale. Putovanje nas je čekalo, za moskovske prilike osrednje dužine, po polupustim ulicama. Ljudmila je levom rukom između prednjih sedišta nešto napipavala na zadnjem sedištu. Očito joj to nije uspevalo te se sasvim izvila i drugom rukom nešto pokušavala da nađe. Opasno se tada približila meni. Opasno da ne može biti opasnije. Mirisi su palili i tako već raspaljenu maštu dok je razum na jedvite jade obuzdavao  čula i to ona životinjska. Zver spava u meni, a ova žena je neko ko tu zver zna da razbudi za tili čas. Šta mi se ovo dešava i čime će se sve ovo završiti – pomislih dok krajem oka ugledah flašu šampanjca u Ljudmilinim rukama. Otvarala je šampanjac u kolima, usred vožnje, pravdajući se da je nesnosna žeđ razdire. Puče šampanjac i tekućina obli od krova do patosa moj auto i mene pogotovo. Umalo se ne slupasmo u tom momentu jer bio sam mokar, a oči su mi bile zamagljene od gazirane tečnost. Zaustavih auto uz ivičnjak trotoara ne verujući da se to meni događa. Nekakav bes se pojavi ali vrlo brzo splasnu kad Ljudmila poče da svojim jezikom sakuplja kapljice šampanjca s mog zabezeknutog lica. Ovo bre ni u filmovima nisam video. Nem, i paralisan od šoka otvorio sam usta u koja je Ljudmila sipala nekoliko gutljaja još uvek prohladne tečnosti. Postao sam saučesnik ludačke prestave da ne kažem jedan od glavnih aktera. Levom rukom me je uhvatila za potiljak i laganim pokretom mi poče spuštati glavu ka njenom nabreklom dekolteu i kapljicama šampanjca koje sam sada ja trebao da uklonim sa njene glatke kože. Tiho mi je šaptala na uvo da se iza ugla nalazi njena zgrada te da ako hoćemo možemo i da prošetamo ostavljajući auto tu gde se sada nalazio. Uzeh neophodno (foto-aparat i ostale stvari ukjlučujući i dve flaše) i krenusmo. Bili smo zagrljeni kao davni ljubavnici. Prisnost koju opravdava alkohol. Greh iz nehata, moglo bi se i tako nazvati. Razularenost čudne noći imala je neku dozu sumnje što se pojavi baš iza tog ugla i njene zgrade. Ma nek se nosi sve u p.m. ja živim život ove noći do poslednjeg podeoka na potenciometru što pokazuje volumen. U hodu dopismo onu flašu rajske tečnosti te Ljudmila neveštim pokretom zafrljači flašu na pločnik ispred zgrade. Prasak stakla privuče pažnju nekih prolaznika u daljini. Začuše se glasovi, ali je to bilo savršeno nebitno nama u tom trenutku. Ljuda je kao u histeričnom transu pevala neku pesmu pokušavajući da drhtavim rukama otključa ulazna vrata zgrade. Nije joj to polazilo za rukom. Probah ja isti manevar. Meni se iz prve vrata otvoriše. Drhtala je iako na ulici nije bilo nimalo hladno. Zaboga jun je mesec pomislih a ona se trese kao priključena na 220. Pratio sam njen nesiguran korak i nisam mogao da shvatim o čemu se radi. Znam da nije nešto mnogo popila te večeri.

Možda je brzo hvata ova slatkasta tekućina. Ko zna možda je trgnula još koji konjak ranije te se sve izmešalo. Pravi šok nastade po samom ulasku u lift. Prvi put sam bio maltene silovan od strane predstavnice takozvanog  SLABIJEG POLA. Borio sam se za vazduh kao davljenik. Divlja zver je bila i na meni i u meni kao neka vampirica što se dočepala žrtve izmučena vekovnom glađu. Hronični nedostatak vazduha i zauzete ruke su me činili bespomoćnim. Možda zvuči neverovatno ali umalo ne počeh da zovem u pomoć. Lift stade a rvanje se produži do ulaznih vrata. Jaknom sam pokupio sav kreč na zidu uz koji me je veštica prislonila verovatno u strahu da ne pobegnem. Jakna je samo spreda bila crna. Otpozadi, da ne govorim. Vazduh sam normalno počeo da udišem tek kad je Ljudmila počela da se zajebava oko brave na ulaznim vratima. Disao sam duboko kao na sistematskom pregledu za rad na visini. Prokleta vrata se jako brzo otvoriše. Toliko brzo da se nisam ni minimalno pripremio za novi napad. U mrklom mraku hodnika dorvasmo se do prostrane sobe u kojoj je bilo kudikamo svetlije. Te bele junske noći i u Moskvi znaju da budu svetle. (U Lenjingradu su znatno svetlije.) Prostrani krevet, iz koga kao da je minut nazad ustao spavač, dodatno je osvetljavao sobu svojom besprekornom belinom čaršava. Oslobodih se Ljudmilinog rvačkog zahvata što me gušio i uspeh da spustim na masivni sto bliže prozoru, torbu s foto-aparatom i flaše dok su još čitave. Nastade magija i Sting se začu odnegde. Ljudmila je stajala s daljinskim upravljačem i izgledala je čudnovato. Kao da je merila nešto u svojoj glavi. Oduvek sam znao da je napad najbolja odbrana te oduzevši joj onaj upravljač iz ruke krenuh da je obučavam parternim tehnikama džudoa. Sad se ona oslobodi iz mojih okova i odskakuta do stola po flašu šampanjca. Pre no što ga otvori jednim pokretom skide ono malo haljine se sebe. Eh, sad je prizor postao znatno zanimljiviji, što odgovorno tvrdim kao istinski poznavalac i cenitelj kontura ženskih tela što se naziru u polumraku. Prasak koji je proizvela flaša trgnu me iz misli u kojima sam nesvesno poredio linije tela prethodno viđenih sa ovim što sad imam tu pred očima, na dohvat ruke. Ono što je sledilo, moglo se okarakterisati kao nova sportska disciplina u hvatanju kapljica slatke tečnosti sa glatke kože i izbočina na telu gde su se te kapljice sakupljale u minijaturne barice. Lovio sam ih još dok su klizile... Savesno sam to radio, ne dajući ni jednoj da pobegne. Ukusi i mirisi su se mešali sa mirisom parfema i ženske kože. Kod treće flaše se i Ljudmila prepustila čarima lova na mom telu, gde su se njene pune usne i jezik s umećem dokazivale kao vrsno oružje u rukama iskusnog lovca. Sve je bujalo od strasti i samo se očekivala erupcija. Kasnije gužvanje posteljine i zvuci preplitanja dva tela s neizbežnim zvucima koje je proizvodila konstrukcija kreveta pretili su da nadjačaju i diskretnog Stinga koji je dopirao iz svih uglova.

Tišina... Njeno ravnomerno disanje i njena glava na mojim grudima, a njena bujna kosa na mom licu i mojim ustima su samo raspaljivali moju izopačenu želju da i pored svega što se dogodilo pridodam ovom činu još nešto. Kao na tortu kad dodaješ šlag. Šlag je za mene oduvek bio zvuk pada zavesice na mom „Kanonu“. Ono blago rasejano jutarnje svetlo mi je sam svevišnji poslao ne bi li ovekovečio ovaj događaj vredan pamćenja. Tiho, da ne remetim ravnomerni ritam disanja iskobeljah se, a već sledećeg trena foto-aparat se nađe u mojim rukama. Čaršav što ne prikriva a naprotiv otkriva predivnu figuru i linije ispuniše kadrove u nizu. Prvo sam se ja kretao menjajući ugao snimanja a vrlo brzo se i moj objekat priključi seansi. Ejjj. Glee... Shvatio sam sve.

Moj model je ponovo učestvovao aktivno u stvaranju nečega što bi se moglo nazvati umetnošću, a ja sam nastavio da škljocam praveći se da to ne primećujem. Kakvi kadrovi se nanizaše. Ne izdržah, zapalih cigaretu te sedoh za onaj masivni sto. Sto je ličio na one kabinetske stolove velikih naučnika ili pisaca. Sakupljao sam utiske dok se prvi zraci sunca ne umešaše u našu priču. Sunce zna da obogati kadar na samo sebi svojstven način. Još koji kadar i film se završi. Nisam ni hteo više da snimam. Praznina nastala saznanjem da filma više nema ispuni se znatiželjom. Na stolu su stajale male fotografije u ramovima. Na svima je bila Ljudmila i još nekakav muškarac lepog izgleda. Ma bio je lep kô slika. Kunem vam se da takve crte lica odavno nisam video.

– To je moj muž – začu se glas iz dubine krevata. Sa desne strane imaš fioku i otvori je – nastavi sa instrukcijama Ljuda. Ja je otvorih i izvadih svežanj fotografija na kojima je bio dotični sa nekom mladolikom plavušom. Pojedine poze na fotkama su u najmanju ruku bile neprilične za oženjenog čoveka. Ništa više nije govorila. Sve je bilo savršeno jasno. Sledećeg trena je ustala, ogrnula se čaršafom i prišla mi. Lagano dodirivanje usana što podseća na poljubac i šaputanje na uvo reči što na naređene liče.

– Htela bih sve fotografije, ama baš sve, da vidim što pre. „Nagrada sledi“ su bile poslednje reči što ih je izgovorila odlazeći verovatno da se istušira.

Bio sam brz u svom nestajanju. Iznenađujuće brz, moram priznati.  „Nagrada sledi“ je parola koja mi se ureza u svest raspaljujući moju ionako bujnu maštu. Čudne stvari se dešavaju u nizu kao nekakvo nepisano pravilo. Dok sam vozio kola ka mojoj radnji na radiju je emitovana pesma u kojoj su, mogu da se zakunem, neki od stihova glasili:„Nagrada sledi“.  Koji mi je bre!  Je l’ ja to otkačinjem. Kasnije dok sam u laboratoriji izrađivao fotografije  mislio sam na tu famoznu nagradu mada negde na periferiji mozga poče da mi se pojavljuje onaj nesvakidašnji lepotan koga je Ljudmila oslovljavala  sa „moj muž“. Šta ako se baš on pojavi pri primopredaji „nagrade“.  Šta ako i on poželi da me koječime nagradi, onako usput od milošte. Ko ono reče da je samo posao fotoreportera na kriznim žarištima Bliskog istoka opasan. Ko se uopšte razume u opasnosti koje vrebaju poštene fotografe skoro iza svakog ćoška?

Proces stvaranja odličnih fotografija je tekao kao po loju. Unapred sam se radovao svakoj sledećoj fotki ma ko da je na njoj bio izobražen. Uvek se po onim prvim fotografijama naslućuje i konačni ishod, da ne kažem „finale“. Finale sam izrađivao sa posebnim guštom. Sve je bilo crno-belo, sočno, sa prefinjeno naglašenim linijama tela. Radovao sam se i naknadnim uživanjima u tim istim kadrovima u nekim drugim tehnikama izrade i kadriranju bitnog. Samo meni bitnog.

Sve sam spakovao po kovertama odvojivši bitno od onog manje, i trkom nazad po svoju zasluženu nagradu. Razmišljao sam o vrsti nagrade koja bi mi sad naročito legla, ovako neispavanom, izgužvanom, no sa sjajem u očima. Sjaj je jedini čupao stvar. Ponosan sam na posedovanje tog sjaja, makar on bio izazvan i besanom noći i suzama u očima.

Ne znam tačno koliko je vremena prošlo od mog ponovnog ulaska u zgradu iz prethodne noći. Vreme je sasvim odlutalo postajući nebitno. Kao u nekom zanosu uhvatih sebe kako se nerviram nešto dužem čekanju lifta. Žurilo mi se. Evo me tu sam, na tim vratima... Pritiskam zvono, a potom i lupam šakom po vratima, zlu ne trebalo.

Vrata se otvoriše i na njima se ne pojavi Ljudmila. S rečima: „Polako mladiću, gde gori“, stvori se figura visokog lepotana domaćinski raspoloženog prema pragu na kome je stajao. Odmah sam ga prepoznao, baš kao da sam mu ja radio one portrete na kojima je fantastično izgledao. Korak-dva iza lepotana stajala je Ljudmila u prelepoj svilenoj kućnoj haljini prislonjena na štok od vrata „one“ sobe. Ona preuze na sebe objašnjenje o tome ko sam i šta sam ja u njenom životu. Koverte preuze lepotan uzvraćajući mi sličnim rečima „vaš honorar“. U odlasku čuh još njegove reči „ukoliko nam još budete bili potrebni, sam ću Vas naći“.

Vreme... Vreme leči sve. To svi kažu tešeći sebe jeftinom frazom izgovorenom baš onim neizlečivim bolesnicima koji je i izmisliše kao svoju terapiju. Meni vreme nije ni objašnjenje dalo. Nikakvo. Samo nagađanja. Verzije su se u dokona vremena smenjivale, takođe ne dajući rezultat. Ja sam skoro svaki put kad se ukazivalo slobodno vreme provodio radeći na onim kadrovima, one junske noći. Prošlo je i nekoliko meseci od tog događaja,  kad se u mojoj radnji pojavio onaj lepi dasa sa željom da mu izradim ponovo neke od onih fotografija. Hteo je da budu u velikom formatu s paspartuom i odgovarajućim ramom. Sve kako sleduje. Bili su to oni aktovi njegove supruge meni posebno dragi. Njegovo izlaganje koje sam slušao sa neskrivenim čuđenjem je završio  rečima „Nagrada sledi“.