2.
...На трему новосаграђене и лепо
опремљене
куће орио се смех. Иако је била у алпском стилу на српској земљи, кућа се
стапала са природом. Први мај се увелико славио у Петровом родном селу. Милошев
отац није пропуштао ниједан празник у својој земљи. Петар је био домаћин својим
пријатељима из детињства, школе и са факултета. Чеоно место за столом је
заузимао проседи господин,
са као угаљ црним брковима. Смиља се
трудила да буде што боља домаћица, па је износила разна јела и пића. Милош је
седео на крају стола, али би повремено
устајао и помагао мајци око послужења. Као у бунилу је слушао причу свога оца:
– Другари, хеј, шта је живот. Мирко је сад генерал! Одмах по ослобођењу, као деца
играли смо се Немаца
и партизана и он је увек био Немац!
Хахахаха... А ја, који сам био партизан, сада сам са Немцима! – и руком потапша по рамену друга до
себе. Проседи господин се
слатко насмејао на Петрову шалу. Заиста, недавно је добио чин генерала и тиме
постао најмлађи генерал у Југословенској народној армији. Био је заменик
начелника генералштаба ЈНА. Иако
је друштво његовог оца било весело и забавно, Милош је био тужан. Када би видео
да су бокали са вином празни одлазио би у подрум по нове количине. Мисли су му
биле са Лидијом. Последњег
дана школе, пре првомајских празника, били су у поподневној смени. Када ју је
сачекао испред њене зграде, само један блок удаљене од његове, она, чим га виде
поче плакати. Баци му се у загрљај и зарида:
– Милоше, Милоше мој, готово је...
– Шта је готово?
– Дефинитивно одлазимо за Америку!
– Када?
– Дан пре наше матурске забаве...
Плакали
су обоје. Њихов свет се срушио. Сурова стварност, судбина, овој девојци није
дала ни да са својим вршњацима прослави своју зрелост.До школе су ишли а да
ниједно није проговорило ни реч. Одмах после наставе, Милоша је сачекао отац са
мерцедесом и отишли су за село. Са Лидијом се договорио да, пошто и њени првомајске празнике проводе у
селу код бабе и деде, она дође код њега.
Први мај је био преслава његовом
селу. Како су у Нишу живели близу, као да је судбином одлучено,
да су и пореклом из два суседна села, која су била удаљена свега око два километра.
Тако су се и упознали пре пет година. Обоје су тада завршили осми разред основне и били на летњем
распусту у својим селима. Она код бабе и деде, а Милош са мајком на селу, на очевој дедовини. У Лидијином селу је била
сеоска преслава 7 јул, Ивањдан. Он је са вршњацима из села отишао на прославу.
Предвече је испред задружног дома уочио симпатичну, витку, дугокосу девојку.
Убрзо су се упознали и кроз причу открили да у Нишу близу станују, да су уписали исту гимназију. Када је почела
школска година, били су у различитим одељењима, али су скоро на сваком одмору
били заједно. Постали су нераздвојни другови. И Милош и Лидија су расли без
браће и сестара, тако да су, у једном
моменту, размишљали да се побратиме. У гимназији су били одлични ученици. Додуше
она вуковац, а он само одликаш. Њихови другови и другарице из школе су већ
почели да се забављају, неки међу собом, а неки по граду са другим момцима и
девојкама. Њих двоје су били усамљени. Нити је Лидији ко од момака у граду или
другова у школи прилазио, нити Милошу девојке. Она је стасавала у прелепу
девојку. Висока, витка, са правилним, оштрим, али изузетно лепим цртама лица.
Смеђу, бујну, косу је пуштала низ леђа, а крупне, зелене очи никог нису
остављале равнодушним. Цела њена појава је била попут виле из бајке. Милош је
био момак за пола главе виши од Лидије, са црном, благо коврџавом, дужом косом
и складним, витким телом. Обоје су обожавали џинс и по томе су били
препознатљиви у гимназији. Милошев отац, када би долазио из Немачке обавезно би
куповао и Лидији. Она је већ после првог разреда, често проводила време у
њиховом стану. Њени родитељи су били хемичари у Дуванској индустрији, тако да
су скоро по цео дан проводили на послу. Милошева мајка Смиља није нигде радила,
па се радовала сваком Лидијином доласку. Она би јој отишла до продавнице, помагала јој
и дуго би разговарале. Милош је, у односу на Лидију, био лењивац. Остављао би
своју другарицу и мајку у дневној соби, а он би се повлачио у своју и свирао на
синтисајзеру. Ко зна до када би њихово другарство трајало, да није Лидијина
другарица при крају трећег разреда, случајно открила зашто она нема удварача, а
девојке Милоша обилазе као киша око Крагујевца. У том разговору случајно јој је
рекла да је синоћ видела њу и њеног момка Милоша у биоскопу, два реда од ње, где је седела са својим момком.
Лидија је негирала да су она и Милош момак и девојка, а другарица је била
упорна и говорила, како би многе девојке пришле њему, али не смеју од ње и да
сви причају како је њихова веза јака. Лидија је одмах испричала причу Милошу.
Но, они су и даље наставили по старом. Али тог лета, на распусту пре поласка
у четврти разред, опет су били
на селу. У августу, у Лидијином селу, се одигравао ноћни турнир у малом
фудбалу. Њих двоје су били заједно. Милош
је већ почео да користи дуван, а навукао се на њега код Лидије у стану,
јер су га њени родитељи имали у изобиљу.
И те ноћи, на традиционалном
ноћном турниру „Дани Светог Илије“, њих двоје су седели на неким трупцима, мало
подаље од остале публике. Ни сами нису знали, како се то десило, али су се
се тада први пут пољубили као момак и девојка. Од те ноћи њихово
забављање је почело. У четвртом разреду су се јавно у школи грлили и љубили на сваком
одмору.
Из
размишљана га трже Смиљин глас:
– Милоше, устај, долази Лидија!
Дочекао је своју љубав на капији и држећи се
за руке дошли су до трема. Чим се
поздравила са гостима, Петар поче:
– Генерале, гледај какве голупчиће имам! Сада
ће овај мој поднети молбу за пријем на војну
академију, а ти се потруди,
молим те, да га приме. Нећу да ми се дете вуцара по свету, као ја. Црн је гастарбајтерски хлеб. Пара има, нећу да кажем, али
цео век смо моја Смиља и ја раздвојени. Није то живот. А овако, војска ће му
дати памети и као официр нема напоље.
– Може у иностранство, али са тенковима – шалио се полупијани генерал. – Не брини, драги мој школски друже. Твоје
дете је и моје дете. Буди спокојан.
Док се друштво на трему шалило, Смиља уведе
Лидију у собу, намести сто,
те им постави да ручају. Лидија се трудила да је одмени, али мајци је
било мило да их угости. Знала је и она за Лидијин скори одлазак за Америку.
Ћутке су ручали сво троје. Сунце поче да издужује своје сенке. Друштво на трему
је било још бучније и раздраганије, јер је пиће учинило своје. Петар је терао
Милоша да им свира на синтисајзеру, али га син слага да га није донео из Ниша.
Два млада и заљубљена створења се лагано извукоше из дворишта, док је вече
полако гутало дан. Ноћ је била пријатна. Прошеташе се до центра села, али су
проговорили тек пар речи. Није им било до дружења са омладином. Имали су своје
јаде. Једног момента Лидија рече Милошу:
– Идемо негде где ћемо бити сами...
Милош
уведе своју љубав у шљивик испод куће. Опори мирис расцветалих шљива им је
голицао ноздрве. Тихо, као сенке, дођоше до старе шупе, коју је Петар преуредио
у летњиковац, а у
омањој просторији држао препарате за прскање воћака. После градње нове куће, на
трем летњиковца Смиља је ставила стари, бели кревет са сликама паунова на
таблама. Петар га је користио да прилегне током радова у воћњаку. Чим су сели
на кревет почела је њихова игра љубави на месечини, која је као белосветски
шпијун знала свачије ноћне тајне. Он је
једини сведок да су те ноћи постали једно. Њихова љубав је стопила њихове душе
у једно биће. Лидија је постала жена, а Милош
мушкарац.
Пред зору је отпратио своју љубав до њеног
села...
No comments:
Post a Comment