Otvaranje izložbe Miloša Panovića

03.05. 2014. subota, u 21 h.

DOĐITE NA STREAM!

Da li ste ikada poželeli da tok misli kanališete na drugačiji način i da lagodno kontrolišete bujice reči? Želite li da budete okruženi kreativnim ljudima nalik vama samima, čime će vaša individualnost naći nove puteve izražavanja?

Možda je baš Stream rešenje koje ste tražili.

Okruženje je podsticajno. To su već odavno otkrili kreatori tzv. „Književnih Radionica“ iz kojih, uzgred budi rečeno, potiču mnogi, danas prilično poznati pisci.

Pa zašto se onda ipak odlučiti za Stream, ako je to već poznat postupak?

Zato što se Stream dijametralno razlikuje od klasičnih suvoparnih Književnih Radionica!

Eto zašto!

Stream jeste neka vrsta književne radionice, ali je istovremeno i mnogo više od toga. Slično je zadavanje teme na koju će se razmišljati, ali već u startu imamo prvu razliku. Niko vas neće naterati da donesete „pismeni sastav“.

Osmislite sopstvenu storiju i prenesite je „iz glave“ prisutnima!

Neće biti ponižavajućeg kritiziranja i traženja grešaka. Umesto toga će se kroz usmene i pisane vežbe usavršavati autentičnost, nastup, pisati zajednički tekstovi i kroz dijaloške forme učiti samopouzdani govor.

Biće tu i multidisciplinarnog pristupa i sastancima će prisustvovati različiti umetnici, koji će pokušati da vaše delo oslikaju, pretoče u muziku, ili će, zašto da ne, inspirisani vašim radovima načiniti neki unikatni nakit.

Stream je nešto potpuno novo.

Tok misli, struja zajedničkog delovanja i bujica multidisciplinarnog pristupa.

U Stream-u sebe mogu naći svi, šta god da rade ili studiraju.

Konceptualan i multidisciplinaran pristup – STREAM – će Vam pomoći da otkrijete svoj talenat. Bićete iznenađeni neverovatnim stvarima koje će streamovanje izvući iz vas.

Planiramo i izdavanje knjige sa radovima polaznika.

I naravno, Stream ćete u gradu naći samo kod nas!

Dođite na Stream!

Okupljanja su svake srede u 18 sati u klubu Nea & Nera, Crnogorska 8!

Streamuje se u malim grupama.

Stream vodi Tanja Taubner Gajić.

Zovite na 060 333 26 56

ili na 060 599 699 5

Orient festival i otvaranje kluba Nea & Nera

Izdavačka kuća „Nera“ i kulturni centar „Nea Pangea“ su odlučile da otvore zajednički klub za sve ljubitelje kulture i umetnosti. To znači da ovaj događaj neće biti izuzetak, već pravilo, pored mnogih drugih šarolikih aktivnosti koje će se u klubu dešavati.

„Nera“ je nevladina organizacija humanitarnog karaktera koja želi pružiti šansu talentovanim autorima da objave svoja dela bez ličnih ulaganja. Mi verujemo da su autori dovoljno uložili energijom i radom pa ih treba nagraditi knjigom onako kako to zaslužuje. 

Zato je „Nera“ most između autora, sponzora i čitaoca. Po tome smo, usuđujemo se da kažemo, jedinstveni na ovom prostoru i postavljamo novi trend i izazov u izdavaštvu. Neru smo osnovale i vode je Jelena Bogdanović (Magi) i Milica Joksimović.

Ideja za pokretanje zajedničkog kluba sa „Nea Pangeom“ je nastala spontano i prirodno. Prosto smo shvatili da imaju slične želje i vizije, sličnu energiju i hrabrost da plivaju „protiv struje“ u današnjoj kulturi, da žele da ostanu izvan komercijalnih trendova, političkih uticaja i podilaženja populizmu. 

Da budu „vrata“ za sve što je originalno, autentično zanimljivo i pažnje vredno na polju kulture i umetnosti, i da daju šansu onima u senci da zablistaju.

Zbog toga će se pod okriljem Kluba „Nea&Nera” dešavati, već počev od maja meseca, raznovrsne aktivnosti:

- Likovne i fotografske izložbe

- Književne večeri

- Promocije knjiga

- Internacionalni festivali

- Prodajne izložbe unikatnih rukotvorina i ukrasnih predmeta i nakita

- Egzotični plesovi i muzička izvođenja na neobičnim instrumentima

- Kreativne radionice

- Neformalna tematska druženja koja će često prelaziti u prave žurke

Sve u svemu, svako se može naći u Klubu, bilo kao učesnik ili poklonik umetnosti, kulture i alternativnih načina izražavanja.

Ovom prilikom ste pozvani da pratite Klub na društvenim mrežama, gde će uvek biti istaknut raspored dešavanja i oglašeni predstojeći događaji!

O tome kako da postanete član kluba i koje su povlastice, možete saznati na mejl: udruzenjeiknera@gmail.com

I na telefon: 060 5996995 (Milica Joksimović)

Stevan Šarčević, DOLAZAK TAME, Nera, 2014

Pod zaštitnim znakom izdavačke kuće „Nera“, do sredine maja treba da se pojavi zbirka priča Stevana Šarčevića „Dolazak Tame“. Na 280 strana naći će se priče: 

Isto popodne, isti dan, Srce vatre, Vučja nevesta, Legenda o kraljici, Čuvar, Obale Dunavske, Tamo kraj vode podno vrbe, Neobični događaji u Gradištanskom samostanu, Kosovka devojka, Mračnije od mraka, Dažd, Osvajači, Zidovi, Kad gradova nestane, Zauvek mlad, Sunčica, Opet i opet, Tri uzdaha do tuge, Frekvencija, Vilinska krv, Doba sabljozuba, Dolazak tame, Baba Mara, Lepa Jelena, Ponoćna zvona, Iza pansiona, Lejla i Poslednja Lunova avantura.

U maloprodaji će knjiga koštati oko 700 din, ali do izlaska iz štampe knjiga može da se nabavi po pretplatnoj ceni od 350 dinara +PTT troškovi. Beograđani će knjigu plaćenu u pretplati moći preuzeti u kulturnom centru „Nea Pangea“, Crnogorska 8 (kod Zelenog venca), ili na promociji zbirke petnaestog maja u klubu „Leila“, Kralja Petra 41 (preko puta Ceptera).

Sve informacije o pretplati možete dobiti na mejl: udruzenjeiknera@gmail.comi na telefon: 060 5996995 (Milica Joksimović)
Uplata se vrši na račun IK Nera, 220-133197-44 ProCredit Bank

***

Tama. Reč tako obična, tako mala, a izaziva milion različitih osećanja u nama: jezu, podozrenje, strah, nesanicu, oprez, ushićenje...

Tama. Tako nepoznata, tako strana, tako sama, a opet - puna života, jer – svašta vreba iz tame. Svakojaka čudovišta, vampiri i veštice, vile i noćnici, naprate i omaje... Plaši nas i uzbuđuje, omamljuje i ushićuje, mami...

Svi se plašimo tame, našeg večitog konačišta. Zamišljamo ga memljivog i hladnog, neplodnog i neizdrživog, pa opet... O njemu pišemo, o njemu sanjamo, ka njemu, zašto da se lažemo – stremimo, jer drugog izbora i nemamo.

Sa našim strahovima isto je kao i sa strahovima drugih – zatrpavamo ih negde duboko u sebi, oglušujemo se o njih, varamo ih ili pokušavamo da ih prevarimo, dok se tek poneki od nas usuđuju sa njima i da se izbore.

Zbirka kratkih priča „Dolazak tame“ Stevana Šarčevića jedan je od takvih pokušaja. Način da se izbori za život, za glas, za opstanak i ostanak, način da se prebrodi dan, oplemeni, osmisli, oslika...

Četkice i boje koje Šarčević koristi možda jesu grube i tamne, možda jesu strašne, ali nas dobrom rukom vode. Slike, poruke koje nam Šarčević daruje snažne su, vriju, odzvanjaju duboko u nama poput: Dolazim Svetlana i donosim ti poklone (iz priče „Svetlana“ koja, na žalost, nije ušla u ovu zbirku); Šta je besmrtnost, ako nema ljubavi?

Neke od naših najlepših priča naći ćete u ovoj zbirci: Čuvar, Kosovka devojka, Osvajači, svetove tako daleke i strane, a opet tako bliske. Otuđenost, osama i očaj isto se pišu na svim jezicima, isto osećaju u svim svetovima. Zato su nam ove priče tako bliske, tako naše, iako pripovedaju o drugim svetovima, drugim vremenima, sudbinama.

Neko je jednom lepo primetio da Šarčević ne piše, već peva svoje priče – jer prva mu je ljubav bila (i, koliko vidim, i ostala) poezija – to se, uostalom lako zapaža i u načinu na koji gradi slike, ali i same priče – uvučeni i razbijeni pasusi, neuobičajeni za prozu.

Drugovanje sa pisanom reči, sa knjigom nije lak zadatak. To pisci jako dobro znaju, ali znaju to i čitaoci – oni koji su gladni dobre priče, romana, zbirke... Pred vama su svetovi koji su proganjali Šarčevića, neki osvojeni, neki ne, neki dosanjani, neki tek u začetku, ali živi i slikoviti, pamtljivi... Možda i više nego što biste to želeli...

Tamara Lujak

Otvaranje kluba „Nea & Nera“

S radošću Vas pozivamo da nas posetite u subotu dvadeset šestog aprila u 17 časova na svečanom otvaranju našeg umetničkog kluba „Nea & Nera“ koji se nalazi u Crnogorskoj br.8 (kod Zelenog Venca). Za tu priliku ćete imati 

priliku da oslušnete južnoameričke ritmove kroz muziku i ples, saslušate osnivače i porazgovarate sa njima, pa i da saznate koje su prednosti učlanjivanja u naš jedinstveni klub.

      Dakle, dobrodošli u subotu, čekamo vas!!!

Mail: udruzenjeiknera@gmail.com

Telefoni:

060 5996995, Milica Joksimović

064 2758784 Tatjana Pivljanin

Mail: neapangea@gmail.com

NEA & NERA – STREAM

 STREAM

tok, struja, bujica

 Da li ste nekad poželeli da tok svojih misli kanališete na drugačiji način, da imate kontrolu nad strujama i bujicama reči... da budete okruženi kreativnim ljudima poput vas, gde bi vaša individualnost našla nove puteve izražavanja?

Baš to radimo na Stream-u! Kroz usmene i pisane vežbe usavršavamo svoju autentičnost, uvežbavamo nastup, pišemo zajedničke tekstove, kroz dijaloške forme učimo da pričamo sa samopouzdanjem...!

Stream je nešto novo i ne može se objasniti u par reči!

U Stream-u mogu naći sebe svi, šta god da rade ili studiraju.

Konceptualan i multidisciplinaran pristup – STREAM – u kome svako apsolutno može da otkrije svoje nove talente i nadogradi sebe.

Bićete iznenađeni neverovatnim stvarima koje će streamovanje izvući iz vas.

Stream imamo jedino mi u gradu!

Dođite na Stream!

Okupljanja su svake srede u 18 sati u klubu Nea & Nera, Crnogorska 8, u 18 sati!

Streamuje se u malim grupama.

Stream vodi Tanja Taubner Gajić.

Zovite na 060 333 26 56

i na 060 599 699 5

Umro Gabrijel Hose Garsija Markes

Naš sićušni doprinos, za ovu veličinu.   

Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez Es-Gabriel Garcia Marquez; 6. mart 1927 — 17. april 2014 ) kolumbijski je pisac, novinar, izdavač i politički aktivista. Rodio se u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo svog vremena provodi u gradu Meksiko Siti. Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine. Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao sasvim obični.

Crkva u kojoj se krstio - Arakataka

Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede. Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukre. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smešne pesme. Godine 1940. dobio je stipendiju za nadarenu decu koju su dodeljivali jezuiti. Maturirao je 1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada 13-godišnju devojčicu. Garsija Markes se nije interesovao za svoje studije. Dobio je kopiju Kafkine knjige Metamorfoza koja je ostavila dubok utisak na njega jer je shvatio da književnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju.[3] Tada počinje da piše, i njegovu prvu priču objavljuju liberalne novine. Na njega su veliki uticaj izvršili i Sofokle i Fokner, koji ga je zadivio sposobnošću da preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo temu zloupotrebe moći.

Inspiraciju za delo "Sto godina samoće" dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. "Ukleta" kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove "Kuća". Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač. Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetleo njegov Makondo.

Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, "Sto godina samoće". Objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih 8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu probitno došao zato što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes.

Obrazovanje

Pohađao je osnovnu školu u Arakataki, gde je živeo sa babom i dedom. Nakon dedine smrti, roditelji ga šalju u Barankilju da nastavi školovanje na koledžu San Hose. Sa deset godina piše svoje prve stihove. Godine 1940. dobija stipendiju i odlazi u Sipakiru, grad blizu Bogote. U to vreme se dosta posvećuje čitanju. Godine 1947. vraća se u Bogotu i upisuje Pravni fakultet. Iste godine izlazi i njegova prva objavljena pripovetka „Treće prepuštanje sudbini“. U dvadesetoj godini napušta Bogotu i seli se u Kartahenu, gde nastavlja studije prava. U Karteheni je započeo bavljenje novinarstvom. Nakon dve godine studiranja i bavljenja novinarstvom, dobija priliku da ode u Barankilju, što i čini 1950. godine.

Novinarstvo

Novine u kojima Markes objavljuje svoje prve pripovetke

U sedamnaestoj godini živi u Barankilji, gde počinje da se bavi novinarstvom i aktivno učestvuje u radu književne grupe Pećina. Ovoj grupi pripadaju i druge značajne ličnosti iz kolumbijskog kulturnog života, a među njima i romansijer Alvaro Sepeda Samudio i slikar, Alehandro Obregon. Garsija Markes nastavlja da piše za dnevne novine Heraldo, a zatim prelazi u redakciju lista Espektador u Bogoti. U ovim novinama objavljuje svoje pripovetke Treće odricanje i Odmor u utorak, koje je kasnije zajedno sa drugim, rasutim po novinama i časopisima, sakupio i objavio pod naslovom Sahrana Velike Mame. Godine 1954. odlazi u Rim da izveštava o iščekivanoj smrti pape Pija XII. Godinu dana kasnije odlazi u Pariz kao dopisnik Espektadora. U Bogotu se vraća 1956, da bi odmah zatim otišao u Venecuelu, u Karakas, gde takođe radi kao novinar. On je novi urednik časopisa Momenat. Takođe je radio u časopisu Grafička Venecuela i Elita, koji nisu listovi većeg ugleda. Posle pobede kubanske revolucije, Garsija Markes stupa u vezu sa novinskom kućom Prensa latina i postaje njen dopisnik iz Bogote. Nešto kasnije, kao dopisnik ove kubanske agencije, prisustvuje i skupu Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. U to doba je i član redakcije časopisa Aksion liberal, u kome štampa polemički članak "Kolumbijska književnost: prevara nacije". Nakon toga se seli u Meksiko, gde se bavi novinarstvom i kinematografijom.

Zanimljivosti

Kao dete, bio je pod snažnim uticajem praznoverja svoje bake.

Garsija Markes je svoju buduću suprugu upoznao kada je ona imala samo trinaest godina. Mersedes (šp. Mercedes) mu je obećala da će mu ostati verna i da će ga čekati. Venčali su se četrnaest godina kasnije.

U svojoj mladosti bio je poznat kao stidljiv momak koji piše smešne pesme.

Roman Sto godina samoće je posledica neočekivanog nadahnuća koje je jednom prilikom obuzelo Garsiju Markesa na putu za Akapulko, kada je, kako sam kaže, već imao celo prvo poglavlje u glavi. U sobi je proveo 18 meseci dok nije u potpunosti završio roman.

„Godine 1961. došao sam u Meksiko sa dvadeset dolara u džepu, ženom, sinom, i fiks idejom - da se bavim filmom.“

„Kao novinar nikada nisam radio intervju. Radio sam izveštaje, ali nikad intervju sa pitanjima i odgovorima.“

Pablo Neruda je za Sto godina samoće izjavio da je Don Kihot našeg vremena.

Čileanski pesnik Pablo Neruda i kolumbijski romanopisac Gabrijel Garsija Markes su najtraženiji pisci na španskom jeziku na Internetu, nadmašivši Migela de Servantesa.

Dela

.

Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) - 1961.

Sahrana Velike Mame (šp. Los funerales de la Mamá Grande) - 1962.

Zao čas (šp. La mala hora) - 1962.

Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) - 1967.

Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi (šp. La increíble y triste historia de la cándida Eréndira y de su abuela desalmada) - 1972.

Patrijarhova jesen (šp. El otoño del patriarca) - 1975.

Hronika najavljene smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) - 1981.

Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) - 1985.

Pustolovina Migela Litina (šp. La Aventura de Miguel Littín Clandestino en Chile) - 1986.

Dvanaest hodočašća (šp. Doce cuentos peregrinos) - 1992.

O ljubavi i drugim demonima (šp. Del amor y otros demonios) - 1994.

Vest o jednoj otmici (šp. Noticia de un secuestro) - 1996.

Sećanja na moje tužne kurve (šp. Memoria de mis putas tristes) - 2004.

Filmografija

Carrete de película ya procesada    

U ovom selu nema lopova (šp. En éste pueblo no hay ladrones) - 1965.

Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) - 1966. (Markes potpisan kao scenarista)

Opasna igra (šp. Juego peligroso) - 1967. (Markes potpisan kao scenarista)

Patsi, ljubavi moja (šp. Patsy mi amor) - 1969.

Predznak (šp. Presagio) - 1975. (Markes potpisan kao scenarista)

Montijelova udovica (šp. La Viuda de Montiel) - 1979.

Najdraža Marija (šp. María de mi corazón) - 1979.

Godina kuge (šp. El año de la peste) - 1979. (Markes potpisan kao scenarista)

Erendira (šp. Eréndira) - 1983.

Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) - 1986. (Markes potpisan kao scenarista)

Hronika najavljenje smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) - 1987.

Veoma star čovek sa ogromnim krilima (šp. Un señor muy viejo con unas alas enormes) - 1988.

Čudo u Rimu (šp. Milagro en Roma) - 1988. (Markes potpisan kao scenarista)

Basna o prelepoj čuvarici golubova (šp. Fábula de la bella palomera) - 1988. (Garsija Markes potpisan kao scenarista)

Pisma iz parka (šp. Cartas del parque) - 1989. (Markes potpisan kao scenarista)

Edip gradonačelnik (šp. Edipo alcalde) - 1996.

Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) - 1999.

Nevidljiva deca (šp. Los niños invisibles) - 2001. (Markes potpisan kao scenarista)

Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) - 2007.

O ljubavi i drugim demonima (šp. De amor y otros demonios) - 2009.

Sećanja na moje tužne kurve (šp. Memorias de mis putas tristes) - 2011.

Nagrade

Vreme za umreti 1967. Srebrna Boginja (šp. Diosa de Plata) za najbolji film Pobeda

Predznak 1975. Srebrna Boginja (šp. Diosa de Plata) za najbolju mladu glumicu Sesilija Karuaćo (šp. Cecilia Caruacho) Pobeda

Predznak 1975. Posebno priznanje na Inernacionalnom filmskom festivalu u San Sebastijanu Luis Alkorisa (šp. Luis Alcoriza) Pobeda

Montijelova udovica 1980. Zlatna Statua (engl. Golden Colon) Migel Litin (šp. Miguel Littín) Pobeda

Montijelova udovica 1980. Zlatni Medved (nem. Goldener Bär) Migel Litin (šp. Miguel Littín) Nominacija

Godina kuge 1980. Zlatni Arijel (šp. Ariel de Oro) Felipe Kasals (šp. Felipe Cazals) Pobeda

Godina kuge 1980. Srebrni Arijel (šp. Ariel de Plata) za najbolju režiju Felipe Kasals (šp. Felipe Cazals) Pobeda

Godina kuge 1980. Srebrni Arijel (šp. Ariel de Plata) za najbolji scenario Gabrijel Garsija Markes (šp. Gabriel García Márquez) i Huan Arturo Brenan (šp. Juan Arturo Brennan) Pobeda

Godina kuge 1980. Srebrna Boginja (šp. Diosa de Plata) za najbolju adaptaciju Gabrijel Garsija Markes (šp. Gabriel García Márquez), Huan Arturo Brenan (šp. Juan Arturo Brennan) i Felipe Kasals (šp. Felipe Cazals) Pobeda

Erendira 1983. Zlatna Palma (fr. Palme d'Or) Ruj Gera (šp. Ruy Guerra) Nominacija

Erendira 1983. Zlatni Hugo (engl. Gold Hugo) za najbolji film Ruj Gera (šp. Ruy Guerra) Nominacija

Erendira 1984. Srebrni Arijel (šp. Ariel de Plata) za najbolju scenografiju Pjer Kadu (fr. Pierre Cadou) Pobeda

Vreme za umreti 1985. Najbolja kinematografija Mario Garsija Hoja (šp. Mario García Joya) Pobeda

Vreme za umreti 1985. Najbolje editovanje Nelson Rodriges (šp. Nelson Rodríguez) Pobeda

Vreme za umreti 1986. Zlatni Hugo (šp. Gold Hugo) za najbolji film Horhe Ali Trijana (šp. Jorge Alí Triana) Nominacija

Vreme za umreti 1987. Goja (šp. Goya) za najbolji strani film na španskom jeziku Horhe Ali Trijana (šp. Jorge Alí Triana) Nominacija

Hronika najavljenje smrti 1987. Zlatna Palma (fr. Palme d'Or) Franćesko Rosi (ital. Francesco Rosi) Nominacija

Hronika najavljenje smrti 1987. Srebrna traka (engl. Silver Ribbon) za najboljeg režisera Franćesko Rosi (ital. Francesco Rosi) Nominacija

Hronika najavljenje smrti 1987. Srebrna traka (engl. Silver Ribbon) za najbolju kinematografiju Paskvalino De Santis (ital. Pasqualino De Santis) Nominacija

Veoma star čovek sa ogromnim krilima 1988. Zlatna Oselja (engl. Golden Osella) za najbolji skor Hose Maria Vitijer (šp. José María Vitier), Đani Noćenzi (ital. Gianni Nocenzi) i Pablo Milanes (šp. Pablo Milanés) Pobeda

Veoma star čovek sa ogromnim krilima 1988. Zlatni Lav (engl. Golden Lion) Fernando Biri (šp. Fernando Birri) Nominacija

Basna o prelepoj čuvarici golubova 1988. APCA trofej (engl. APCA Trophy) za najbolji produkcijski dizajn i najbolji kostim Irenio Maja (šp. Irenio Maia) Pobeda

Edip gradonačelnik 1996. Zlatni Kikito (engl. Golden Kikito)za najbolji film Horhe Ali Trijana (šp. Jorge Alí Triana) Nominacija

Edip gradonačelnik 1997. Zlatni prekolumbijski krug (engl. Golden Precolumbian Circle) za najbolji film Horhe Ali Trijana (šp. Jorge Alí Triana) Nominacija

Edip gradonačelnik 1998. Zlatni Fotogrami (šp. Fotogramas de Plata) za najbolju glumicu Anhela Molina (šp. Ángela Molina) Pobeda

Pukovniku nema ko da piše 1999. Zlatna Palma (fr. Palme d'Or) Arturo Ripstin (šp. Arturo Ripstein) Nominacija

Pukovniku nema ko da piše 1999. Goja (šp. Goya) za najbolji adaptirani scenario Pas Alisija Garsijadijego (šp. Paz Alicia Garciadiego) Nominacija

Pukovniku nema ko da piše 2000. Filmska nagrada Latinske Amerike (engl. Latin America Cinema Award) Arturo Ripstin (šp. Arturo Ripstein) Pobeda

Nevidljiva deca 2001. Zlatni prekolumbijski krug (engl. Golden Precolumbian Circle)za najbolji kolumbijski film Lisandro Duke Naranho (šp. Lisandro Duque Naranjo) Pobeda

Nevidljiva deca 2002. Filmska nagrada Kolumbije (engl. Colombian Cinema Award) za najbolji film Lisandro Duke Naranho (šp. Lisandro Duque Naranjo) Pobeda

Nevidljiva deca 2002. Posebna nagrada žirija (engl. Special Jury Prize) za najbolji film Lisandro Duke Naranho (šp. Lisandro Duque Naranjo) Pobeda

Nevidljiva deca 2002. Velika Paoa (engl. Grand Paoa) Lisandro Duke Naranho (šp. Lisandro Duque Naranjo) Nominacija

Ljubav u doba kolere 2008. Zlatni globus (engl. Golden Globe) za najbolju originalnu pesmu Šakira (šp. Shakira) i Antonio Pinto (šp. Antonio Pinto) šp. Despedida Nominacija

O ljubavi i drugim demonima 2010. Zlatna morska zvezda (engl. Golden Starfish Award) za naraciju Ilda Idalgo (шп. Hilda Hidalgo) Nominacija

Sećanja na moje tužne kurve 2012. Specijalna nagrada žirija (engl. Special Young Jury Award) za najbolji film Hening Karlsen (дан. Henning Carlsen) Pobeda

Stil Gabrijela Garsije Markesa svrstavamo u magični realizam. Naime, ovaj stil podrazumeva postojanje

dveju paralelnih stvarnosti, odnosno kombinaciju fikcije i realnog sveta. Garsija Markes spaja elemente fantastičnog i svakodnevnog i postiže savršeni sklad tako da čitalac ne doživljava elemente fantastičnog kao strane. U svojim prvim romanima ("Pukovniku nema ko da piše", "Zao čas") koristi nove narativne tehnike kao što su unutrašnji monolog, nelinearnost i kombinuje ih sa tradicionalnim tehnikama realizma. Ovde već uvodi teme nasilja i usamljenosti koje će razraditi detaljnije u svojim kasnijim delima. U svom remek-delu Sto godina samoće stvara izmišljeni grad Makondo u kome integriše različite nivoe: lično i opšte, istorijsko i mitsko, magično i realno. Glavne teme su usamljenost junaka koja predstavlja osećanje koje doživljava svako ljudsko biće i protiv kojeg je nemoguće boriti se i ljubav koja predstavlja jedini spas od fatalnog determinizma koji se rađa iz samoće i egoizma. Prepliću se budućnost, sadašnjost i prošlost. Odlike magičnog realizma u delu Garsije Markesa ogledaju se u sledećim motivima: smrt koja je sve vreme prisutna - mrtvi postoje u Makondu zajedno sa živima; nasilje; magija; alhemija. Kritičari Gabrijela Garsiju Markesa svrstavaju u jednog od najboljih pisaca svih vremena, a njegov stil izrazito kreativnim.

Garsija Markes na političkoj sceni

Kada bi upitali Garsiju Markesa da li je komunista, odgovor bi uvek bio negativan. On je uvek govorio da ne pripada nijednoj političkoj stranci. Verovao je da će svet jednom postati socijalistički, ali on je imao posebno shvatanje socijalizma: kao sistem napretka, slobode i jednakosti. Zato je u svojim tekstovima, nakon svojih putovanja u socijalističke zemlje, pokazao neslaganje sa onim "šta se tamo dešava". Verovao je da je socijalizam jedino dobro rešenje za Latinsku Ameriku. Tokom 1959. godine bio je dopisnik novinske agencije u Bogoti koju je stvorila kubanska vlada nakon početka kubanske revolucije, gde je izveštavao o događajima na Kubi. Tad Garsija Markes postaje istinski politički novinar. Gabrijel Garsija Markes i Fidel Kastro se sastaju januara 1959, ali njihovo prijateljstvo je kasnije formirano.

Nagrade i priznanja

Garsija Markes je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. Po mišljenju Švajcarske akademije dobio je nagradu zbog svojih romana i kratkih priča u kojima su elementi fantastičnog i realnog pomešani u jednom mirnom svetu sa bogatom maštom i tako oslikavaju život i konflikte jednog kontinenta. Njegov govor pri dobijanju nagrade zove se La soledad de América Latina. Bio je prvi Kolumbijac, a četvrti Latinoamerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Garsija Markes je dobio još mnoge nagrade i priznanja za svoja dela. Neke od njih su:

Premio de la Novela ESSO za Zao čas 1961.

Doctor Honoris Causa (počasni doktorat, prvi) Univerziteta Kolumbija u Njujorku 1971.

Premio Rómulo Gallegos za roman Sto godina samoće 1972.

Medalla de la legión de honor francés en Paris 1981.

Condecoración Águila Azteca en México 1982.

Premio cuarenta años de Círculo de Periodistas de Bogotá 1985.

Miembro honorario del Instituto Caro y Cuervo en Bogotá 1993.

Doutor Honoris Causa da Universidade de Cádiz (počasni doktorat, drugi) 1994.

Muzej: 25. marta 2010. godine kolumbijska vlada završila je rekonstrukciju kuće u kojoj je rođen Garsija Markes u Arakataki, pošto je bila srušena pre 40 godina; u znak sećanja na njega otvorili su u njoj muzej sa više od 14 prostorija koje prikazuju gde je on proveo svoje detinjstvo.

Na istoku Los Anđelesa (Kalifornija), u sektoru Las Rozas u Madridu i u Saragosi (Španija) postoje ulice koje nose njegovo ime.

U Bogoti El Fondo de Cultura Económica de México sagradio je kulturni centar koji nosi njegovo ime.

Nobelova nagrada za književnost

Citati

„Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje, nikada te neće rasplakati.“

šp. Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar

„Nemoj nikada prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna, jer nikad se ne zna ko bi se mogao zaljubiti u tvoj osmeh.“

šp. Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede enamorar de tu sonrisa

„Možda si u očima sveta samo jedna osoba, ali si u očima jedne osobe ceo svet.“

šp. Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo

„Ne provodi vreme s nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.“

šp. No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo

„Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.“

šp. No llores porque terminó, sonríe porque sucedió

„Ne volim te zbog onoga što jesi, već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe.“

šp. Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo

„Nije tačno da ljudi odustaju od svojih snova zato što stare, već stare zato što odustaju od svojih snova.“

šp. No es cierto que la gente deje de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando deja de perseguir sus sueños

„Ponuditi prijateljstvo onome ko traži ljubav, isto je kao i ponuditi hleb onome ko umire od žeđi.“

šp. Ofrecer amistad al que busca amor es dar pan al que se muere de sed

„Siromaštvo je najbolji lek za dijabetes.“

šp. La pobreza es el mejor remedio para la diabetes

„Život je najbolji izum.“

šp. La vida es la cosa mejor que se ha inventado

DAJEMO PODRŠKU I PRIDRUŽUJEMO SE

www. psk-kopaonik.org.rs

EKOLOŠKA AKCIJA „ČISTO I BISTRO“ – OČISTIMO KOŠUTNJAK

25. MAJ

Negujte zeleno drvo u svom srcu i ptica koja peva će sigurno doći.

Kineska poslovica

Vratiti se prirodi kroz umetnost i u njoj naći dublji smisao.

Miodrag Nagorni

Drugujemo sa svima: kolegama, prijateljima, roditeljima, psima i mačkama... samo smo se od prirode odaljili, otuđili. Da li je to „bolest“ savremenog čoveka – otuđenost od prirode, ili čista lenjost? Verujemo i jedno i drugo. Treba izaći iz kuće, pešačiti, uspinjati se uskom, strmom stazom, plivati, skakati... Treba naći vremena, treba se odvojiti od kompjutera, televizora, mobilnog telefona...

I kad se odvoji vreme za takve „akcije“, koje bi trebalo da nas povežu sa prirodom, vrate korenima, ispune pozitivnom energijom, nailazimo na bačene konzerve i flaše od piva, novine, plastične kese, kartonske kutije, sve ono što prati našu civilizaciju, čoveka na svakodnevnom putu od kuće do kancelarije i od kancelarije do kuće.

Zelenih oaza skoro da nema više. Uprljane su dodirom čoveka. Izađite na obalu Save, ili Dunava, nisu vam daleko, ili obalu bilo koje druge reke, potoka, jezera, popnite se na bilo koju planinu, Avalu, Rajac, Kosmaj, Bukulju, dočekaće vas plastični i svaki drugi otpad, uskočite u reku i susrešćete se sa odbačenim buretom, bačenom daskom, flašom, kesom punom đubreta... Da li smo se iakda zapitali zašto je to tako i šta smo učinili da to promenimo?

Stvari, međutim, nisu toliko crne. Postoje društva koja se bore za očuvanje čovekove sredine, postoje Mladi gorani, postoje planinari, ljubitelji prirode, ljudi širokog srca, koji su voljni da odvoje svoje vreme kako bi očistili sredinu u kojoj žive.

Pripadamo jednoj takvoj grupi. Ljubitelji smo lepe i tople reči, slike, stiha, proze... čistih šuma i bistrih voda. Zato smo, u organizaciji PSK „Kopaonik“, našu akciju nazvali „Čisto i bistro“. Želimo da se pridružimo svima koji se bore za očuvanje čovekove sredine, želimo da se svi oni koji su zabrinuti za očuvanje životne sredine pridruže nama.

Planiramo niz akcija u Beogradu i okolini i, ako nam prilike to budu dozvolile, celoj Srbiji. Prva koju planiramo, održaće se u Košutnjaku, stoga – pridružite nam se!

Nedelja -Skup učesnika u 8.30 ispred Konaka kneza Miloša u Topčiderskom parku.

U planu je čiščenje Topčiderske reke od plastičnih kesa i flaša, kao i čišćenje dela Košutnjaka od divljih deponija. Prijavljeni učesnici podeliće se u nekoliko grupa, kako bismo pokrili nekoliko lokacija na kojima je skoncentrisano smeće.

Svako od učesnika dobiće rukavice i plastične kese.

Kamioni Gradske čistoće će, na kraju akcije, odneti sakupljeno smeće na gradsku deponiju.

Svi koji žele da učestvuju mogu da nam se jave na mejl:cistoibistro@gmail.com (i pošalju svoje podatke: ime i prezime, broj telefona, da li je pripadnik neke organizacije (Mladi gorani, planinari itd.) ili ne) ili na telefon 064/167-44-37 (Dragan Pavlović) ili 061/18-79-442 (Tamara Lujak), do 20. maja, kao i da nam se jave ukoliko su sprečeni da dođu, kako bismo lakše koordinirali akciju.

Da očistimo Srbiju zajedno!

AKUTNA LEUKEMIJA VISOKOG RIZIKA

BOJAN LEKIĆ  (25)

TRANSPLANTACIJA KOŠTANE SRŽI            –            138 000 EU!

POMOĆ NEOPHODNA  !!!

BANCA INTESA:
iz Srbije: 160- 5700101019489-85
iz inostranstva: RS35-160-5730200605329-87



Uskoro – SMS 3826



Glavni sakupljač novca je Marina Adamović. Mi se pridružujemo.

Klub „Nea & Nera“

Klub „Nea & Nera“ je klub nastao sinergijom srodnih ideja i duša, spojenih u jednu viziju – stvoriti OAZU različitih kulturnih dešavanja i manifestacija koje će omogućiti umetnicima i ljubiteljima umetnosti i kulture da se izraze i predstave onako kako to najbolje znaju! Kulturni centar „Nea Pangea“ i nevladina organizacija „IK Nera“ odlučili su da osnuju zajednički KLUB, sa uverenjem da se dva glasa čuju jače nego jedan, i da udruživanjem energija i ciljeva možemo postići daleko više. Jednostavno smo otkrili da nas povezuje zajednička želja da budemo i ostanemo privrženi autentičnim vrednostima na polju umetnosti I kulture, odolevajući popularnim trendovima i nastojeći da ostanemo „drugačiji i svoji“, radeći pri tom ono što volimo!



Naši zajednički ciljevi su: – Organizovanje multikulturalnih dešavanja i manifestacija u prostorijama Kluba. – Organizovanje književnih večeri, promocija knjiga, izložbi slika i fotografija, kao i muzičkih događaja – Promovisanje autora i umetnika „iz senke“ – Održavanje kreativnih radionica i seminara (kreativno pisanje, slikanje, i sl.) – Tematske multikulturalne večeri – spajanje raznovrsnih umetničkih izražaja na istu temu – Itd. Itd. Itd. Kulturni centar „Nea Pangea“ je već nekoliko godina pokretač i provodnik zanimljivih multikulturalnih programa i manifestacija, u saradnji sa ambasadama i predstavnicima različitih zemalja, i međunarodnim organizacijama.



Ideja je da Klub „Nea & Nera“ zaživi kao dinamični katalizator višestrukih aktivnosti iz oblasti umetnosti i kulture, i da dobije vlastiti život! Zahvaljujući energiji koju imamo i uverenju da se „slični duhovi privlače“, sasvim neskromno verujemo da nam je samo nebo – GRANICA!



Pored posebno organizovanih događaja, Klub će biti otvoren za članove i posetioce kao mesto gde u prijatnom i inspirativnom ambijentu mogu popiti piće sa prijateljima. 
Uvek će tu biti i neko od osnivača „Nea & Nere“ s kim ćete moći da porazgovarate i da se družite, i razmenite misli, emocije i vizije! Mnoge stvari prosto nastaju u hodu, mnogi snovi bivaju raspireni kroz spontano druženje, mnoge ideje bivaju rođene kroz kontakt sa srodnim dušama! Verujemo da će „slični duhovi“ nastaviti da se privlače u „Nea & Neri“ i da ćemo zaista postati oaza u kojoj se sanja, misli i stvara punim plućima! Klub „Nea & Nera“ nalazi se u Crnogorskoj br. 8. Radno vreme Kluba i uslovi učlanjenja uskoro će biti objavljeni na našem sajtu i blogu!

Očekujemo Vas!

Mail: udruzenjeiknera@gmail.com

Telefoni:
060 5996995, Milica Joksimović
064 2758784 Tatjana Pivljanin

Mail: neapangea@gmail.com

ODLOMAK IZ KNJIGE „GODINE SUZA“ – Bratislav Petrović Braca. Uživajte.

2.

...На трему новосаграђене и  лепо  опремљене куће орио се смех. Иако је била у алпском стилу на српској земљи, кућа се стапала са природом. Први мај се увелико славио у Петровом родном селу. Милошев отац није пропуштао ниједан празник у својој земљи. Петар је био домаћин својим пријатељима из детињства, школе и са факултета. Чеоно место за столом је заузимао проседи господин, са као угаљ црним брковима.  Смиља се трудила да буде што боља домаћица, па је износила разна јела и пића. Милош је седео на крају стола, али  би повремено устајао и помагао мајци око послужења. Као у бунилу је слушао причу свога оца:

– Другари, хеј, шта је живот. Мирко је сад генерал! Одмах по ослобођењу, као деца играли смо се Немаца и партизана и он је увек био Немац! Хахахаха... А ја, који сам био партизан, сада сам са Немцима! – и руком потапша по рамену друга до себе.           Проседи господин се слатко насмејао на Петрову шалу. Заиста, недавно је добио чин генерала и тиме постао најмлађи генерал у Југословенској народној армији. Био је заменик начелника генералштаба ЈНА. Иако је друштво његовог оца било весело и забавно, Милош је био тужан. Када би видео да су бокали са вином празни одлазио би у подрум по нове количине. Мисли су му биле са Лидијом. Последњег дана школе, пре првомајских празника, били су у поподневној смени. Када ју је сачекао испред њене зграде, само један блок удаљене од његове, она, чим га виде поче плакати. Баци му се у загрљај и зарида:

– Милоше, Милоше мој, готово је...

– Шта је готово?

– Дефинитивно одлазимо за Америку!

– Када?

– Дан пре наше матурске забаве...

Плакали су обоје. Њихов свет се срушио. Сурова стварност, судбина, овој девојци није дала ни да са својим вршњацима прослави своју зрелост.До школе су ишли а да ниједно није проговорило ни реч. Одмах после наставе, Милоша је сачекао отац са мерцедесом и отишли су за село. Са Лидијом се договорио да, пошто и њени првомајске празнике проводе у селу код бабе и деде,  она дође код њега. Први мај је био преслава његовом селу. Како су у Нишу живели близу, као да је судбином одлучено, да су и пореклом из два суседна села, која су била удаљена свега око два километра. Тако су се и упознали пре пет година. Обоје су тада  завршили осми разред основне и били на летњем распусту у својим селима. Она код бабе и деде, а Милош са мајком на селу, на очевој дедовини. У Лидијином селу је била сеоска преслава 7 јул, Ивањдан. Он је са вршњацима из села отишао на прославу. Предвече је испред задружног дома уочио симпатичну, витку, дугокосу девојку. Убрзо су се упознали и кроз причу открили да у Нишу близу станују, да су уписали исту гимназију. Када је почела школска година, били су у различитим одељењима, али су скоро на сваком одмору били заједно. Постали су нераздвојни другови. И Милош и Лидија су расли без браће и  сестара, тако да су, у једном моменту, размишљали да се побратиме. У гимназији су били одлични ученици. Додуше она вуковац, а он само одликаш. Њихови другови и другарице из школе су већ почели да се забављају, неки међу собом, а неки по граду са другим момцима и девојкама. Њих двоје су били усамљени. Нити је Лидији ко од момака у граду или другова у школи прилазио, нити Милошу девојке. Она је стасавала у прелепу девојку. Висока, витка, са правилним, оштрим, али изузетно лепим цртама лица. Смеђу, бујну, косу је пуштала низ леђа, а крупне, зелене очи никог нису остављале равнодушним. Цела њена појава је била попут виле из бајке. Милош је био момак за пола главе виши од Лидије, са црном, благо коврџавом, дужом косом и складним, витким телом. Обоје су обожавали џинс и по томе су били препознатљиви у гимназији. Милошев отац, када би долазио из Немачке обавезно би куповао и Лидији. Она је већ после првог разреда, често проводила време у њиховом стану. Њени родитељи су били хемичари у Дуванској индустрији, тако да су скоро по цео дан проводили на послу. Милошева мајка Смиља није нигде радила, па се  радовала сваком Лидијином доласку. Она би јој отишла до продавнице, помагала јој и дуго би разговарале. Милош је, у односу на Лидију, био лењивац. Остављао би своју другарицу и мајку у дневној соби, а он би се повлачио у своју и свирао на синтисајзеру. Ко зна до када би њихово другарство трајало, да није Лидијина другарица при крају трећег разреда, случајно открила зашто она нема удварача, а девојке Милоша обилазе као киша око Крагујевца. У том разговору случајно јој је рекла да је синоћ видела њу и њеног момка Милоша у биоскопу, два  реда од ње, где је седела са својим момком. Лидија је негирала да су она и Милош момак и девојка, а другарица је била упорна и говорила, како би многе девојке пришле њему, али не смеју од ње и да сви причају како је њихова веза јака. Лидија је одмах испричала причу Милошу. Но, они су и даље наставили по старом. Али тог лета, на распусту пре поласка у четврти разред, опет су били на селу. У августу, у Лидијином селу, се одигравао ноћни турнир у малом фудбалу. Њих двоје су били заједно. Милош  је већ почео да користи дуван, а навукао се на њега код Лидије у стану, јер су га њени родитељи  имали у изобиљу. И те ноћи, на традиционалном ноћном турниру „Дани Светог Илије“, њих двоје су седели на неким трупцима, мало подаље од остале публике. Ни сами нису знали, како се то десило, али су се  се тада први пут пољубили као момак и девојка. Од те ноћи њихово забављање је почело. У четвртом разреду су се јавно у школи грлили и љубили на сваком одмору.

Из размишљана га трже Смиљин глас:

– Милоше, устај, долази  Лидија!

Дочекао је своју љубав на капији и држећи се за руке  дошли су до трема. Чим се поздравила са гостима, Петар поче:

– Генерале, гледај какве голупчиће имам! Сада ће овај мој поднети молбу за пријем на војну академију, а ти се потруди, молим те, да га приме. Нећу да ми се дете вуцара по свету, као ја. Црн је гастарбајтерски хлеб. Пара има, нећу да кажем, али цео век смо моја Смиља и ја раздвојени. Није то живот. А овако,  војска ће му  дати памети и као официр нема напоље.

– Може у иностранство, али са тенковима – шалио се полупијани генерал. – Не брини, драги мој школски друже. Твоје дете је и моје дете. Буди спокојан.

Док се друштво на трему шалило, Смиља уведе Лидију у собу,  намести  сто,   те им постави да ручају. Лидија се трудила да је одмени, али мајци је било мило да их угости. Знала је и она за Лидијин скори одлазак за Америку. Ћутке су ручали сво троје. Сунце поче да издужује своје сенке. Друштво на трему је било још бучније и раздраганије, јер је пиће учинило своје. Петар је терао Милоша да им свира на синтисајзеру, али га син слага да га није донео из Ниша. Два млада и заљубљена створења се лагано извукоше из дворишта, док је вече полако гутало дан. Ноћ је била пријатна. Прошеташе се до центра села, али су проговорили тек пар речи. Није им било до дружења са омладином. Имали су своје јаде. Једног момента Лидија рече Милошу:

– Идемо негде где ћемо бити сами...

Милош уведе своју љубав у шљивик испод куће. Опори мирис расцветалих шљива им је голицао ноздрве. Тихо, као сенке, дођоше до старе шупе, коју је Петар преуредио у летњиковац, а у омањој просторији држао препарате за прскање воћака. После градње нове куће, на трем летњиковца Смиља је ставила стари, бели кревет са сликама паунова на таблама. Петар га је користио да прилегне током радова у воћњаку. Чим су сели на кревет почела је њихова игра љубави на месечини, која је као белосветски шпијун  знала свачије ноћне тајне. Он је једини сведок да су те ноћи постали једно. Њихова љубав је стопила њихове душе у једно биће. Лидија је постала жена, а Милош  мушкарац.

Пред зору је отпратио своју љубав до њеног села...

LJUDMILA, nova priča autora Branislava Filipovića, koji je već objavio knjigu „Ruski fotograf“, nadamo se da će u budućnosti biti naš autor.

 Uživajte, zaslužili ste, a bogami i priča je to isto zaslužila.

Zašto svakog jutra, kad utvrdim da sam se probudio, dan započnem pitanjima. Prvo su to ona pitanja koja nastaju dok je telo još u horizontali, ona prva bezazlena, ona na koja su odgovori tu nadohvat ruke. Odgovori se nameću svojom očevidnošću i samo na tren ublažuju osećaj prethodne večeri i gromadnog utiska što ostade u mislima izazvan jednim slučajnim dodirom njenog kolena ispod stola. Dodir što označava početak greha iz nehata. Intriga i to ona neobuzdana, nepristojna. Razum tu prestaje sa svojim funkcijama, a čula zauzimaju vodeću ulogu. Pravila se brišu i  počinje ples gde ritam zadaju čula dodira i mirisa. Taman pomisliš da su takve igre, igre iz prošlosti davno zaboravljene ali gle...

Nekog juna, ne sećam se kog, 1999. bio sam pozvan da kao fotograf ovekovečim banket iliti žurku, jedne interesantne dame s interesantnim imenom Ljudmila, na kojoj se slavila njena uspešna zaštita doktorske disertacije. Detalja se iskreno ne sećam. Mislim na one detalje koji objašnjavaju temu doktorata i pravac nauke, ali onih drugih detalja što osmehe bude i dušu raduju se do neviđenih sitnica i te kako dobro sećam. Pa valjda je to i normalno za jednog fotografa koji se usput i svima naokolo hvali o svome nadaleko čuvenom „fotografskom pamćenju“ što skladišti u memoriji i najsitnije detalje događaja. Masa toga ostaje ovekovečena foto-aparatom na zabavnim fotografijama veselih ljudi dodatno razgaljenih količinom popijenog alkohola. Bolje odmah nazvati stvari pravim imenima da kasnije ne dođe do nekakve zabune. Dakle količina alkohola se mogla nazvati samo, OZBILJNOM količinom jer bi taj naziv jedini prilično slikovito preneo sliku reke votke i šampanjca, što se razlivaše po svim ćoškovima čuvenog restorana „Prag“ što se raspištoljio na samom kraju najpoznatije Moskovske ulice „Stari Arbat“. 

Ajde malo da se pozabavimo i mojom personom u tim sudbonosnim godinama krajem dvadesetog veka. Bio sam Srbin koji se u Moskvi bavi fototografijom i to baš tih dana osobito uspešno. Imao sam fotografsku radnju i studio koja je tih dana postajala jako popularna, uglavnom iz solidarnosti ili sažaljenja prema meni kao Srbinu. Naime krenulo je bombardovanje Jugoslavije Nato snagama što je kod Rusa izazivalo veliko negodovanje i bunt koji se na raznorazne načine svakodnevno ispoljavao na ulicama prestonice. Američku ambasadu je narod gađao čim je stigao, od kamena, do tegli s kečapom sve dok se jedan građanin nije prisetio malo radikalnijeg metoda, te ispalio ceo šaržer iz „kalašnjikova“  nasumice po zgradi Ambasade. Posle toga se ni na kilometar nije moglo prići tom zdanju jer je obezbeđenje bilo podignuto do neviđenog stepena.

    Kako se tih dana pročulo i raširilo da u Moskvi postoji i radi Srbin fotograf ne bih znao da objasnim jer i godinama pre toga sam pošteno i na isti način, znači foto-aparatom zarađivao hleb svoj nasušni. Jednostavno spontano je to krenulo na šta nisam mogao da se žalim, mada su mi pojedinci zajedljivo ponavljali neku rusku izreku što je u prevodu bukvalno značila „Nekom rat, a nekom brat“.  Uglavnom su moji sunarodnici to govorili, onako uzgred valjda ne bi li me fascinirali svojim poznavanjem ruskih narodnih izreka. Dakle tih dana i moje fotografije za pasoš i druge dokumente su bile nekako posebne. Svi su prepoznavali ruku umetnika, božiji dar, nesvakidašnji talenat itd. Ljudi su videli čudo, jer su to hteli da vide. Čuda iskreno rečeno nije bilo, ili ne u tolikom obimu, ali ne očekujete valjda da ih ja sam na svoju štetu u tome razuveravam.

Braćo i sestre Rusi vama se sviđa moj rad i nek vam je na zdravlje govorio sam u sebi sve vreme zauzet računanjem zarade koja je svakim danom poprilično rasla.

Moglo se reći i onako srpski „dok jednom ne smrkne, drugom ne osvane“ ali u sebi naravno. To je samo sticaj okolnosti i ništa više.

Znao sam da to doveka ne može da traje te sam se svojski trudio da ne propustim ni jednu od ukazanih prilika, i  sav posao obavim na sveopšte zadovoljstvo. Zvali su me na svadbe, rođendane, bankete, sahrane, iz sažaljenja, samilosti,  solidarnosti i ko zna kojih sve pobuda ne zaboravljajući da napojnica bude pozamašna. Zaboga pa nećemo se brukati pred čovekom čiju zemlju zveri bombarduju i čija je porodica izložena životnoj opasnosti. Samo je to bio sticaj okolnosti i ništa više, da na tome završimo sva pravdanja i objašnjenja.

Nego da se vratimo onom banketu o kome i počeh da besedujem. Na samu svečanost sam došao po dogovoru sa slavljenicom nekih dva sata ranije. To je bilo dogovoreno jer je dotična imala nekakve svoje vizije o tome šta bih ja trebalo da odradim. Takav način saradnje sam maksimalno izbegavao jer je to ubijalo svakakvu vrstu kreacije koja je itekako potrebna u ovom mom poslu što se ponegde i s umetnošću dotiče. Profesionalnost bi trebalo da se ispoštuje u svakom slučaju, bilo je jedno od mojih osnovnih pravila. Na samom ulazu u salu me je sačekao „tamada“. To je ruski naziv za čoveka, najčešće profesionalca koji je zadužen za vođenje programa od samog početka pa do poslednjeg gosta. Dakle u nekom smislu kolega s kojim je saradnja itekako potrebna jer uglavnom on je taj koji će gozbu povesti i dovesti do usijanja, a moja bi dužnost bila da to ovekovečim ne propuštajući ni jedan bitan momenat o kojima će se još dugo govoriti u krugovima naklonjenim slavljenici i onima koji to nisu. Tamada me je sproveo do samog početka ogromne sale u kojoj su stolovi bili postavljeni u obliku ćiriličnog slova P u čijem je uglu sedela slavljenica razgledajući nekakve papire. Na zvuk naših koraka podiže pogled i hitro ustade krećući nam u susret osmehujući se, reklo bi se iskreno! Na korak od nje tamada nas predstavi jedno drugom i ja pružih ruku narušavajući pravilo u Rusiji gde se muškarac i žena pri upoznavanju  ne rukuju već samo naklonom glave pozdrave. Njena ruka u mojoj i ukrštanje pogleda mimohodom, uz reči što se uvek izgovore, a ništa ne znače stvoriše nepotpunu ali interesantnu sliku o Ljudmili Ivanovnoj kako se tad predstavila. Možda i nepristojno s moje strane ali zato munjevitom brzinom odskenirah od glave do pete osobu koja će biti centar pažnje ove večeri. Srednje visine, bujne crne kose što pokriva gola ramena, crne haljine na bratele dugačke da duža ne biva, neverovatno skrojene, sposobne da prati svaku liniju neverovatnih oblina žene reklo bi se srednjih godina. Da, oči i osmeh behu nešto posebno što se nije moglo nikako zapostaviti... Da je tad trebalo da kažem u nekoliko reči šta mislim o izgledu dame zbog koje sam tu, verovatno bih otćutao uzdišući. Duboko uzdišući... Glas je tek bila posebna priča za sebe. Taj glas je muzika što i u raj i pakao istovremeno mame... Huuu...

Brzo smo se dogovorili da ćemo priču nastaviti kad se ja pripremim za rad. U nekakvom međuprostoru između sale i kuhinje ja postavih mali sto sa par stolica, a na zidu iza improvizovah fon (pozadinu) i postavih svoja dva soft-boxa na stalcima u mojoj omiljenoj portretnoj šemi takozvanog rasejanog osvetljenja za posebne želje, da kažem, posebnih ljudi. Bez njih ni jedna ovakva svečanost ne može da prođe, a to uvek treba iskoristiti. Mislim, za posebne ljude posebne usluge po naravno posebnim cenama.

Usput pozdravih se s mojim starim prijateljem Jurijem, šefom restorana koji me upozna sa glavnim kelnerom gde se na brzinu dogovorismo o našoj saradnji koja bi donela obostranu korist. Tako je to u sveri usluga kojima smo mi pripadali.

Sve se dobro zna i svi putevi su davno pređeni, naglabanja suvišna, pogledi i pokreti, mimike unapred dogovoreni i sve zvuči kao dobro naštimovan instrument spreman za celovečernji koncert. Ono prvo zadovoljstvo od učinjenog i osećaja što neku vrstu pozitivne treme nosi, kao da ću u ringu nastupati boksujući, obuzme me na tren ali me glas iza leđa brzo vrati u stvarnost. Bio je to Ljudmilin glas. Oboje se pogledima dogovorismo da sednemo za onaj mali stočić na kome se raširila moja oprema. Samo nekoliko njenih koraka pređenih ispred mene i njen miris oduzeše mi prisebnost i hladnokrvnost u koju sam se kleo tih godina. Mislio sam da takvi udari groma što žensko može da proizvede ne postoje u stvarnosti. U filmovima, poeziji, literaturi možda... U stvarnisti? Ne... Samo na tren se metarski dugačak razrez na njenoj haljini priotkri nešto više i sevnu bedro leve noge, bome ništa slabije od blica na foto-aparatu. Bio sam bukvalno zaslepljen koji delić sekunde. Mislim da je sve te psihofizičke izmene na meni i Ljudmila iskusno primetila čekajući da i sâm sednem naspram nje. Njene noge su već bile prekrštene, rez na haljini nabrekao, a u ruci cigareta neupaljena. Pripalih joj mojim starim zipom što svojim smradom benzina ne uspe da naruši raskošni miris zagonetne naučnice i sedoh sa rečima.

– U uvo sam se pretvorio. Vaša želja je za mene zapovest! – Prve reči, što izgovorih,  susretoše se s blagim osmehom i pogledom što se u našem narodu čudno naziva „ispod oka“. Povukla je dim, udahnula i krenula tiho izgovarati nekakve reči što ja na prvi mah ne shvatih iako sam sa  ruskim odavno bio na ti. Nije ni čudo što ne skontah o čemu je reč jer je ona izrekla nekakvu latinsku frazu što se u njenom svetu verovatno izgovara pre upotrebe fotografa u svrhe u kojima se inače fotografi upotrebljavaju. Onda je krenula u apsolutno nepotrebno objašnjavanje stvari koje se tiču samo mog posla i onoga šta bi ona želela da joj ostane kao uspomena. Sve sam odslušao kao kreten mašuči glavom ne postavljajući čak ni nekakava potpitanja, što se postavljaju onako reda radi. Na momente je izgledalo da Ljudmila vodi monolog samo njoj potreban, ali mi ne promače i neka vrsta njene nesigurnosti. Verovatno uzbuđenje pred nastup, pomislih. Kad nas konobar u mimohodu upita da li smo za neko piće ona brže-bolje izgovori srceparajućim tonom „konjačić“.

– I meni takođe, – nadovezah se verujući u izbor dame u crnom. Minutu, dve, dok konobar donese „konjačić“ mi ne progovorismo ni reči trudeći se da nam i pogledi odlutaju, na primer prema piksli i cigareti što izgaraše poslednjim žarom.

Konobar nas usluži i mi nazdravismo nemo gledajući se. Muzičari su već polako počeli da se pripremaju u drugom delu sale gde se nalazio i omanji podijum na kome će verovatno i biti pravljena nekakva predstava koju je Ljudmila zamislila. Nekako isuviše brzo konjak nestade u njezinoj čaši i ona krenu da ustaje ali kako su joj noge bile u prekrštenom položaju slučajno joj se dogodi dodir njenog kolena o moje ispod stola. Kao da elektronski udar velike jačine prođe kroz moje telo ni sam ne znam zašto. Probah i ja da ustanem ali ne uspeh onako kako sam želeo da to izgleda, šmekersko-frajerski već to ispade krajnje kretenski nespretno uz oborenu pepeljaru sa još neugašenom cigaretom. Srećom niko se ne zapali, a ja uspeh da zapazim jedan minijaturni pomicaj kraja punih Ljudmilinih usana što osmeh nagovestiše.

Sve ostade na tom započetom osmehu i ubrzo zvuci njenih visokih štikli u odlasku počeše da stvaraju ritam u mojoj glavi.

– Konobareee, molim te donesi još jedan konjak. Čekaj, nek bude dupli da ti ne dosađujem često – rekoh, vraćajući sebe u kojekakvo radnosposobno stanje. Sad je došao red na moju cigaretu uz konjačić i poslednju pripremu opreme. „Kodak“ film je tajna večeri, koju izvukoh kao mađioničar iz šešira, sa svim onim raskošnim bojama koje će ovekovečiti veče što obećava. Bio sam spreman kao nategnuta struna, zadovoljan sobom i situacijom u kojoj sam se našao. Naoružan željom za dokazivanjem krenuh laganim korakom ka ulazu u dvoranu da zauzmem poziciju pogodnu za kibicovanje i škljocanje dolazećih gostiju. Trebalo je opravdati onu reč koju su u poslednje vreme sve češće pridodavali fotografu.„Ekskluzivni – fotograf“. Da, da, ja glavom i okom ovim mojim fotografskim.

Nekako nenamerno uhvatih sebe kako mi pogled traži Ljudmilu po sali koja je već poprimala finalni izgled. Negde u uglu je videh kako nekim momcima govori gde da postave cvetne dekoracije fantastičnog izgleda. Zasad je sve izgledalo besprekorno, pomislih, a kako će biti kroz koji sat? Samo treba biti strpljiv i sve će stati na svoje mesto. U Rusiji i kad stane na tuđe, ljudi misle da je to sudbina te se i ne bune nešto preterano. Bend započe da prebira po dirkama i žicama nekakav tihi jazz a mladić na saxu započe nekakvu temu koja mi se na tren učini poznatom. Mozak mi je bio zauzet nekakvim računanjem i brojevi su preovladavali. Na primer, koji li broj cipela nosi Ljudmila? A brushaltera? Sve se svodilo na jednu temu i improvizovanja na istu... Je l’ udata? Zašto sada pored nje nema nekog kavaljera, ili bar nekog koji bi odglumio tu obaveznu ulogu u takvim prilikama? Ma sve ove misli su posledica onog jakog strujnog udara što se dogodio nakon njenog dodira kolenom. To  mi se još nije događalo, pomislih prisećajući se mnogih dotadašnjih kolena i drugih delova ženskog tela. Čudo. Prosto nekakvo čudo se dogodilo. Treba samo spreman dočekati neko novo čudo koje, kako je krenulo, sigurno tu negde u blizini vreba ne bi li me obuzelo. Jebote, je l’ to mene onaj konjačić ovako izluđuje pre početka, ili? Ah, da evo i prvih gostiju što hitaju uzbrdo po mermernim stepenicama. Kadrovi počeše da se nižu i nastade moj svet, svet u kome sam se ja osećao kao riba u vodi. Kadrovi, a na njima osmesi, pozdravi, bogati buketi, uštogljena gospoda obučena s ukusom i bez njega, namerno prenaglašeni dekoltei, šminka u velikim količinama i neizbežna zvezda večeri, naša slavljenica. Ni sekundu nije izlazila iz mog vidokruga. Ovaj moj film, čiji sam ja režiser, je imao glavnu ulogu. Samo jednu i masu sporednih, za mene apsolutno nebitnih. Osmeh nije silazio s njenog lica. Na momente zagonetan i u retkim slučajevima iskren. Uglavnom službeno-namešten. Kao da je nešto pritiskalo zvezdu večeri, i nije joj dozvoljavalo da se prepusti atmosferi koja je iz časa u čas bivala sve urnebesnija. Onaj s početka priče „tamada“ je vodio program iskusnim potezima davno odrađenim u sličnim situacijama. Zdravice su se nizale... Pojedinci su čitali svoje govore, ne znajući meru, želeći da zadive prethodne i ostanu u sećanju. Uhvatih sebe u razmišljanju kako mi mozak precizno recenzira takve slučajeve ne udubljujući me i ne prevodeći mi rečeno. Kadar za kadrom i snimljeni materijal poče da se množi. U takvim momentima „Kanon“ i njegovo automatsko premotavanje filma su bili izvanredni. Brzo i efektivno... Sve sam stizao, iskusno koristeći pauze za menjanje pozicije snimanja želeći da kadrovi budu neobični, netipični, da se tačnije izrazim. Muzičari krenuše da pogađaju polupripite pojedince svojim tonovima te i ples započe.

Kovitlac se stvori bez ikakvog reda i pravila što beše jedini propust onog čuvenog „tamade“ iliti „starog svata“, u prevodu na naš jezik. Podijum za ples je bio premalen za onoliki broj igrača, što se  na brzinu zagrejao alkoholom. Neki od plesača i plesačica počeše da plešu približavajući se opasno blizu stolovima na kojima su kristal i porculan bili već prepunjeni raznim đakonijama i alkoholnim pićima za svačiji ukus. Po koja čaša napunjena šampanjcem prevnuta slučajno i razbijena o pod, isflekane dame i njihovi kavaljeri za divno čudo bez ikakvog uzrujavanja su ispratili sve te incidente rečima „nek to bude za sreću“. Za sreću naše slavljenice, uglas s podignutom čašom i u horu otpevaše gosti, a ja sve to iskusno ovekovečih mojim gosn – „Kanonom“ kako sam od milošte voleo da mu tepam.  Još jedan detalj mi ne promače i to itekako bitan. Ljudmila ni jednom otpozdravljajući gostima ne ispi čašu do kraja.  Ovlaš doticanje hladne tekućine njenim usnama i po koja kap u grlu. To je bilo sve...  Nečuveno za ovakve događaje ali hajde sad, ima nas raznih i ko će znati pravi razlog ovakvog njenog ponašanja na sopstvenoj proslavi. Kadar za kadrom i moja, možda i prekomerna zagledanost u njeno lice, makar i preko zum-objektiva, ne promače nekim personama kojima se to očito i nije baš sviđalo.

– Alo, mladiću, obratite malo pažnju i na druge goste! Evo na primer na moju dragu koja bi takođe želela da joj ostane za uspomenu  fotografija sa ove večeri, pogotovo ako je uslika nadaleko poznati fotograf kao Vi,  na primer.  – Lukavo nema šta, s njegove strane, rečeno lepo i ne ostavljajući prostora za povlačenje. Saglasih se, i ubrzo se red stvori u onoj mojoj improvizovanoj studiji gde počeh da snimam portrete. Pojedinačne i grupne...  Naporni su ljudi u pojedinim momentima i kad su trezni, a kamoli pripiti... Svejedno sam radio s radošću jer sam video da to narodu predstavlja zadovoljstvo i da se naš kontakt ostvaruje lagano bez ikakvog ustezanja koje bi se eventualno i na fotografijama moglo primetiti. Bio sam svoj na svome i uživao sam u tome. Mlade žene raskošnog izgleda, odevene po poslednjoj moskovskoj modi izvijale su svoja zmijska tela, iako to apsolutno nije bilo potrebno pri snimanju portreta. Nekako kao slučajno pokazivale su sve svoje moćne atribute, rekao bih po navici. Žene i mačke su ista stvorenja to odgovorno tvrdim. Koketiranje s razlogom i bez, sasvim su prirodna stvar i za to im nisu potrebne ni molbe ni naređenja. To rade iz ljubavi k egzibicionizmu ili osvajanju svega što se osvojiti dâ. Osvajači su to, i to oni što bez milosti osvojene gaze svojim nožicama dok gaženi uzdišu od zadovoljstva. Moram zapaziti da su se i u tom momentu, u žurbi između okidanja kadrova i zamene zainteresovanih dama, dešavali razni dodiri raznim delovima tela. Jesam zaluđen, majke mi, ali rekao bih ne do tog stepena. Nečije dobrostojeće grudi se dodiruju s mojim dok se istovremeno trudimo da u uskom prolazu između stola i zida, prođemo do stolice na kojoj ja postavljam modele nameštajući im ruke, ispravljajući ih u leđima govoreći im gde da gledaju i šta da gledaju. Ne, ne kažem da nije bilo ama baš nikakvih inpulsa jer zaboga smesa mirisa: znoja, alkohola, disanje zavrat, držanje ovlaš oznojenih ruku, treptanje namontiranim dugim trepavicama i dodiri kolenom što mrtve dižu, ne ostavljaju ravnodušnim ni veće profesionalce od mene. Istovremeno, nekakav merni instrument, negde u predelu stomaka mi je govorio da inteziteti tih dodira nisu ni približno jaki kao onaj Ljudmilin „udar groma“. Meni su noge trnule pri samoj pomisli na onaj dodir. Zašto baš njeno koleno odradi takav efekat kad je bilo kud i kamo lepših i znatno mlađih.

To ne znam i ludeću do kraja života tražeći odgovor. Gotovo svaki slobodan sekund pogled mi je lutao po sali tražeći nju. Koji mi je – pomislih nezadovoljan samim sobom. Zaćorio sam se u ženu kao da mi je prva u životu. U neku ruku i jeste. Ovakve što ladno mogu elektro-šok da izazovu ne srećeš svakodnevno. Retkost i to neprocenjiva.  Ponovo sam se vratio događajima u Sali. Sad sam već iskusno velikim zum-objektivom ne učestvujući u događaju onako izdalja, kibicerski, lovio kadrove za svoju dušu. Šta se sve tu moglo videti. Vrludanja, zanošenja, nečija ruka na mestu gde ne bi trebalo da bude, (ono bar iz pristojnosti), pogledi što prizivaju greh, prikriveni gnev u očima i ništa u pogledu. Kažem ništa jer je takav pogled odavno već sasvim zamućen i ne vodi nikuda. Verovatno još uvek može samo da registruje tamu od svetlosti. Takvi pogledi ni foto-aparatu nisu interesanti, to odgovorno tvrdim. Gazdarica večeri je sada za divno čudo bila preodevena u tananu haljinu od nekakve pamučne tkanine što se pripija uz svaku poru njene kože. Naravno crne boje. Dužina haljine tik iznad kolena još više je naglašavala raskošnost tela sa svim oblinama koja su neodoljivo podsećala na violinu u svoj svojoj gracioznosti. Kad smo već kod poređenja sa muzičkim instrumentima bilo je tu i truba, doboša, kontrabasa, flaute...  Ma celi simfonijski orkestar se mogao sakupiti. Sada je zvezda večeri imala kavaljera koji ju je vucarao po podijumu u nekakvom plesu koji bi trebalo da podseća na tango. Zabacivao je držeći je jednom rukom oko struka dok joj je glava visila naopačke okrenuta a gusta, kovrdžava kosa skoro dodirivala pod. U jednom takvom pokretu moj objektiv se susretnu s Ljudmilinim pogledom i gle!!! Neverovatno... Siguran sam 100% da mi je namignula i to onako mangupski. Bože pa ona je znala da celo veče kô bolesnik rašomonišem buljeći samo u nju. Znala je dakako. I debil bez dijagnoze je znao a i iz kosmosa se dalo primetiti manijakalno praćenje jedne osobe fotografa sa voajersim sklonostima. Stvarno me blam spopade od samog sebe i svih gostiju ponaosob. Kao omađijan kroz prizmu objektiva ponovo sam tražio njeno lice. Nađoh ga sad na ramenu istog onog plesača. Ovaj put nije namigivala nego je lagano jezikom prešla preko svojih usana. Škljoc, škljoc. Ako sam ja lud, foto-aparat nije. Sutra će se sve videti na fotkama. Dokazi su tu. Možda ja samo to umišljam. Hajde još koji kadar. Škljoc, i osmeh što otkri blistavi sadržaj usta dok oči nepogrešivo gledaju pravo u središte objektiva.  Lepottooo, pa ti poziraš i igraš se sa mnom. Shvatih igru i nastavih da učestvujem u toj čudnoj igri u kojoj je pravila pisala ona, na naše obostrano zadovoljsvo. Bilo je tu i kadrova gde je jedna njena noga obuhvatala partnerovu u predelu njegovog kolena. I jedan što me posebno iznervira. Njegova ruka se bezobrazno sa struka spustila ka njenoj okrugloj zadnjici no istovremeno bi vraćena na svoje mesto brzim pokretom Ljudmiline ruke. Dovoljno brzo da ne uspeh fotografisati javni bezobrazluk pripitog plesača. U prvoj pauzi Ljudmila me pozva kažiprstom na šta ja doleteh brže i od same brzine.

– Večeras računam na tebe, – šapnu mi u uvo, jer je muzika i dalje razbijala svojom glasnošću.

Ona, računa na mene! U kom smislu? To su samo neka pitanja od mnogih na koje nisam znao sebi da dam odgovor ali reših da ni jednim postupkom ne izneverim njena očekivanja.

U nekoj od pauza dok gosti posedaše za sto da se odmore i obnove snage ja sakupih svoju opremu i odnesoh je do auta koji sam parkirao u dvorištu restorana sa zadnje strane, tamo gde mi radnici sfere usluga i parkiramo svoja skromna vozila. S čeone strane restorana su parkirana vozila gostiju, da bi se videla i da se takmičenje u prestižu ne bi prekidalo nikada. U restoranu sam sada bio samo s foto-aparatom, koji je bio prebačen preko ramena, a za onim mojim stočićem me sačekalo prijatno iznenađenje. Na velikom ovalu nađoh svakave đakonije sposobne da utole glad. Boca gruzinskog crnog vina podiže moje i tako dobro raspoloženje do zavidnih visina. Život je sjajna tvorevina svevišnjeg i u njegovo ime otpih nekoliko gutljaja  prevashodne tečnosti boje venozne krvi. Cigareta pride i oči se ponovo vratiše svom starom poslu. Oči se kod fotografa nikad ne odmaraju. Uvek se može pojaviti nešto dostojno fotografisanja. Nasmejah sam sebe ovom konstatacijom svestan  da ove večeri moje oči imaju samo jedan cilj. Ljudmila je bila taj cilj. Gužva u Sali je polako počela da jenjava. Na mom starom komandirskom satu se vreme opasno približavalo fajrontu to jest ponoći. Slavljenica je polako počela da ispraća svoje goste. Interesanti su oni što i u odlasku ispijaju naiskap čitavih 100 g votke s rečima „na posašok“. U prevodu... Jebem li ga, sikteruša, valjda. Nešto tako, nisam baš siguran. Tih poslednjih 100 g su imali posebnu vrednost. Možda su maler razbijali njome. Ko će ga znati. Smanjenjem broja ljudi u Sali ja počeh da se zaokrugljujem kako Rusi kažu. Da završavam početo i ujedno se pripremam za odlazak. Dopih ono vino boje venozne krvi i krenuh ka mom omiljenom modelu ove večeri. Ups... I uglancani ljubitelj argentinskih plesova je bio tu, doduše nešto izgužvaniji.  Bio je i dalje lep kao na lutriji da je izvučen. Srcelomac je stajao u pozi a la Henri Bogart naslonjen na jedan od mnoštva mermernih okruglih stubova. Očito da je svojom pojavom zavodio sve ukrug bez obzira na godine i pol. Neprilike osećam na kilometre i obično mi u stomaku zaigra nešto u takvim slučajevima. Mučnina ovog puta nije bila jakog inteziteta. Daj bože da ne grešim ovog puta. Ljudmila mi blagim naklonom glave svojstvenim nekome ko poseduje plemićku titulu dade znak da priđem. S radošću prihvatih ulogu njenog sluge, lakeja, telohranitelja odanog i dokazanog kroz vreme. Tako je izgledalo gledano sa strane, ukoliko je neko uopšte gledao šta se dešava na kraju ove celovečernje predstave.

– Molim te, hoćeš li da me otpratiš do kuće – prozbori dubokim, maznim glasom ne ostavljajući mi ni najmanje šanse da negativno odgovorim. Istovremeno je i gaučos sigurnim koracima grabio ka dami govoreći da je njegov automobil sa šoferom spreman ispred glavnog ulaza. Možete li zamisliti, situaciju. Kao u Puškinovo vreme. Nadam se da do dvoboja neće doći. Dok se dama izgubi u omanjoj prostoriji gde se najverovatnije preodevala, ja na čistom srpskom jeziku spominjući anatomiju, hirurgiju i rodbinske veze objasnih uštogljenom da je bolje da se izgubi i ne izaziva međunarodni konfikt. On se okrete bezpogovorno i ode do telefona u uglu. Stvarno „govori srpski da te ceo svet razume“. Istina živa. Zadovoljan sobom i svojom sposobnošću ubeđivanja, sačekah Ljudmilu koja je upravo sa šefom restorana završavala razgovor. I ja se pozdravih sa Jurkom a on mi predade kesu  s nekim flašama. Po formi bih rekao da je šampanjac bio u pitanju. Pomogoh dami da obuče predivnu bundu od norke te uzeh iz njenih ruku pozamašnu torbu. Krenusmo i ja se obradovah što plesača nema ni od korova kako se u našem narodu kaže.

Usr’o se frajer. Sa mnom će on da se kači – šaputao sam sâm sebi pucajući od zadovoljstva. U stvari ne sećam da je i reč rekao, a kamo li da se kačio. Samo je otišao do telefona.

Uđosmo u lift i ja pritisnuh – 1, podrum tačnije. To je onaj izlaz  za poslugu pred kojim se i nalazila moja lada. Otvorih dami vrata i to jedva jer su mi ruke bile zauzete a sadržaj bacih na zadnje sedište. Zazvoniše flaše milim zvukom. Krenusmo lagano ukrug pred glavni ulaz gde već nije bilo nikakve gužve. Jeboteee, plesač i još trojica grmelja u crnim kožnim jaknama okrenuti prema ulazu nekoga čekaju. Lako je pogoditi koga. Lagano, ne dodajući gas naglo i ne privlačeći nikome pažnju izbih na široki prospekt koji vodi ka Ljudmilinom stanu. Sad sam već mogao da odahnem i pronađem Dire Straits na kasetofonu. Muzika ispuni prostor i zagluši zvuke motora. Atmosfera postade prijatna koliko su to okolnosti dozvoljavale. Putovanje nas je čekalo, za moskovske prilike osrednje dužine, po polupustim ulicama. Ljudmila je levom rukom između prednjih sedišta nešto napipavala na zadnjem sedištu. Očito joj to nije uspevalo te se sasvim izvila i drugom rukom nešto pokušavala da nađe. Opasno se tada približila meni. Opasno da ne može biti opasnije. Mirisi su palili i tako već raspaljenu maštu dok je razum na jedvite jade obuzdavao  čula i to ona životinjska. Zver spava u meni, a ova žena je neko ko tu zver zna da razbudi za tili čas. Šta mi se ovo dešava i čime će se sve ovo završiti – pomislih dok krajem oka ugledah flašu šampanjca u Ljudmilinim rukama. Otvarala je šampanjac u kolima, usred vožnje, pravdajući se da je nesnosna žeđ razdire. Puče šampanjac i tekućina obli od krova do patosa moj auto i mene pogotovo. Umalo se ne slupasmo u tom momentu jer bio sam mokar, a oči su mi bile zamagljene od gazirane tečnost. Zaustavih auto uz ivičnjak trotoara ne verujući da se to meni događa. Nekakav bes se pojavi ali vrlo brzo splasnu kad Ljudmila poče da svojim jezikom sakuplja kapljice šampanjca s mog zabezeknutog lica. Ovo bre ni u filmovima nisam video. Nem, i paralisan od šoka otvorio sam usta u koja je Ljudmila sipala nekoliko gutljaja još uvek prohladne tečnosti. Postao sam saučesnik ludačke prestave da ne kažem jedan od glavnih aktera. Levom rukom me je uhvatila za potiljak i laganim pokretom mi poče spuštati glavu ka njenom nabreklom dekolteu i kapljicama šampanjca koje sam sada ja trebao da uklonim sa njene glatke kože. Tiho mi je šaptala na uvo da se iza ugla nalazi njena zgrada te da ako hoćemo možemo i da prošetamo ostavljajući auto tu gde se sada nalazio. Uzeh neophodno (foto-aparat i ostale stvari ukjlučujući i dve flaše) i krenusmo. Bili smo zagrljeni kao davni ljubavnici. Prisnost koju opravdava alkohol. Greh iz nehata, moglo bi se i tako nazvati. Razularenost čudne noći imala je neku dozu sumnje što se pojavi baš iza tog ugla i njene zgrade. Ma nek se nosi sve u p.m. ja živim život ove noći do poslednjeg podeoka na potenciometru što pokazuje volumen. U hodu dopismo onu flašu rajske tečnosti te Ljudmila neveštim pokretom zafrljači flašu na pločnik ispred zgrade. Prasak stakla privuče pažnju nekih prolaznika u daljini. Začuše se glasovi, ali je to bilo savršeno nebitno nama u tom trenutku. Ljuda je kao u histeričnom transu pevala neku pesmu pokušavajući da drhtavim rukama otključa ulazna vrata zgrade. Nije joj to polazilo za rukom. Probah ja isti manevar. Meni se iz prve vrata otvoriše. Drhtala je iako na ulici nije bilo nimalo hladno. Zaboga jun je mesec pomislih a ona se trese kao priključena na 220. Pratio sam njen nesiguran korak i nisam mogao da shvatim o čemu se radi. Znam da nije nešto mnogo popila te večeri.

Možda je brzo hvata ova slatkasta tekućina. Ko zna možda je trgnula još koji konjak ranije te se sve izmešalo. Pravi šok nastade po samom ulasku u lift. Prvi put sam bio maltene silovan od strane predstavnice takozvanog  SLABIJEG POLA. Borio sam se za vazduh kao davljenik. Divlja zver je bila i na meni i u meni kao neka vampirica što se dočepala žrtve izmučena vekovnom glađu. Hronični nedostatak vazduha i zauzete ruke su me činili bespomoćnim. Možda zvuči neverovatno ali umalo ne počeh da zovem u pomoć. Lift stade a rvanje se produži do ulaznih vrata. Jaknom sam pokupio sav kreč na zidu uz koji me je veštica prislonila verovatno u strahu da ne pobegnem. Jakna je samo spreda bila crna. Otpozadi, da ne govorim. Vazduh sam normalno počeo da udišem tek kad je Ljudmila počela da se zajebava oko brave na ulaznim vratima. Disao sam duboko kao na sistematskom pregledu za rad na visini. Prokleta vrata se jako brzo otvoriše. Toliko brzo da se nisam ni minimalno pripremio za novi napad. U mrklom mraku hodnika dorvasmo se do prostrane sobe u kojoj je bilo kudikamo svetlije. Te bele junske noći i u Moskvi znaju da budu svetle. (U Lenjingradu su znatno svetlije.) Prostrani krevet, iz koga kao da je minut nazad ustao spavač, dodatno je osvetljavao sobu svojom besprekornom belinom čaršava. Oslobodih se Ljudmilinog rvačkog zahvata što me gušio i uspeh da spustim na masivni sto bliže prozoru, torbu s foto-aparatom i flaše dok su još čitave. Nastade magija i Sting se začu odnegde. Ljudmila je stajala s daljinskim upravljačem i izgledala je čudnovato. Kao da je merila nešto u svojoj glavi. Oduvek sam znao da je napad najbolja odbrana te oduzevši joj onaj upravljač iz ruke krenuh da je obučavam parternim tehnikama džudoa. Sad se ona oslobodi iz mojih okova i odskakuta do stola po flašu šampanjca. Pre no što ga otvori jednim pokretom skide ono malo haljine se sebe. Eh, sad je prizor postao znatno zanimljiviji, što odgovorno tvrdim kao istinski poznavalac i cenitelj kontura ženskih tela što se naziru u polumraku. Prasak koji je proizvela flaša trgnu me iz misli u kojima sam nesvesno poredio linije tela prethodno viđenih sa ovim što sad imam tu pred očima, na dohvat ruke. Ono što je sledilo, moglo se okarakterisati kao nova sportska disciplina u hvatanju kapljica slatke tečnosti sa glatke kože i izbočina na telu gde su se te kapljice sakupljale u minijaturne barice. Lovio sam ih još dok su klizile... Savesno sam to radio, ne dajući ni jednoj da pobegne. Ukusi i mirisi su se mešali sa mirisom parfema i ženske kože. Kod treće flaše se i Ljudmila prepustila čarima lova na mom telu, gde su se njene pune usne i jezik s umećem dokazivale kao vrsno oružje u rukama iskusnog lovca. Sve je bujalo od strasti i samo se očekivala erupcija. Kasnije gužvanje posteljine i zvuci preplitanja dva tela s neizbežnim zvucima koje je proizvodila konstrukcija kreveta pretili su da nadjačaju i diskretnog Stinga koji je dopirao iz svih uglova.

Tišina... Njeno ravnomerno disanje i njena glava na mojim grudima, a njena bujna kosa na mom licu i mojim ustima su samo raspaljivali moju izopačenu želju da i pored svega što se dogodilo pridodam ovom činu još nešto. Kao na tortu kad dodaješ šlag. Šlag je za mene oduvek bio zvuk pada zavesice na mom „Kanonu“. Ono blago rasejano jutarnje svetlo mi je sam svevišnji poslao ne bi li ovekovečio ovaj događaj vredan pamćenja. Tiho, da ne remetim ravnomerni ritam disanja iskobeljah se, a već sledećeg trena foto-aparat se nađe u mojim rukama. Čaršav što ne prikriva a naprotiv otkriva predivnu figuru i linije ispuniše kadrove u nizu. Prvo sam se ja kretao menjajući ugao snimanja a vrlo brzo se i moj objekat priključi seansi. Ejjj. Glee... Shvatio sam sve.

Moj model je ponovo učestvovao aktivno u stvaranju nečega što bi se moglo nazvati umetnošću, a ja sam nastavio da škljocam praveći se da to ne primećujem. Kakvi kadrovi se nanizaše. Ne izdržah, zapalih cigaretu te sedoh za onaj masivni sto. Sto je ličio na one kabinetske stolove velikih naučnika ili pisaca. Sakupljao sam utiske dok se prvi zraci sunca ne umešaše u našu priču. Sunce zna da obogati kadar na samo sebi svojstven način. Još koji kadar i film se završi. Nisam ni hteo više da snimam. Praznina nastala saznanjem da filma više nema ispuni se znatiželjom. Na stolu su stajale male fotografije u ramovima. Na svima je bila Ljudmila i još nekakav muškarac lepog izgleda. Ma bio je lep kô slika. Kunem vam se da takve crte lica odavno nisam video.

– To je moj muž – začu se glas iz dubine krevata. Sa desne strane imaš fioku i otvori je – nastavi sa instrukcijama Ljuda. Ja je otvorih i izvadih svežanj fotografija na kojima je bio dotični sa nekom mladolikom plavušom. Pojedine poze na fotkama su u najmanju ruku bile neprilične za oženjenog čoveka. Ništa više nije govorila. Sve je bilo savršeno jasno. Sledećeg trena je ustala, ogrnula se čaršafom i prišla mi. Lagano dodirivanje usana što podseća na poljubac i šaputanje na uvo reči što na naređene liče.

– Htela bih sve fotografije, ama baš sve, da vidim što pre. „Nagrada sledi“ su bile poslednje reči što ih je izgovorila odlazeći verovatno da se istušira.

Bio sam brz u svom nestajanju. Iznenađujuće brz, moram priznati.  „Nagrada sledi“ je parola koja mi se ureza u svest raspaljujući moju ionako bujnu maštu. Čudne stvari se dešavaju u nizu kao nekakvo nepisano pravilo. Dok sam vozio kola ka mojoj radnji na radiju je emitovana pesma u kojoj su, mogu da se zakunem, neki od stihova glasili:„Nagrada sledi“.  Koji mi je bre!  Je l’ ja to otkačinjem. Kasnije dok sam u laboratoriji izrađivao fotografije  mislio sam na tu famoznu nagradu mada negde na periferiji mozga poče da mi se pojavljuje onaj nesvakidašnji lepotan koga je Ljudmila oslovljavala  sa „moj muž“. Šta ako se baš on pojavi pri primopredaji „nagrade“.  Šta ako i on poželi da me koječime nagradi, onako usput od milošte. Ko ono reče da je samo posao fotoreportera na kriznim žarištima Bliskog istoka opasan. Ko se uopšte razume u opasnosti koje vrebaju poštene fotografe skoro iza svakog ćoška?

Proces stvaranja odličnih fotografija je tekao kao po loju. Unapred sam se radovao svakoj sledećoj fotki ma ko da je na njoj bio izobražen. Uvek se po onim prvim fotografijama naslućuje i konačni ishod, da ne kažem „finale“. Finale sam izrađivao sa posebnim guštom. Sve je bilo crno-belo, sočno, sa prefinjeno naglašenim linijama tela. Radovao sam se i naknadnim uživanjima u tim istim kadrovima u nekim drugim tehnikama izrade i kadriranju bitnog. Samo meni bitnog.

Sve sam spakovao po kovertama odvojivši bitno od onog manje, i trkom nazad po svoju zasluženu nagradu. Razmišljao sam o vrsti nagrade koja bi mi sad naročito legla, ovako neispavanom, izgužvanom, no sa sjajem u očima. Sjaj je jedini čupao stvar. Ponosan sam na posedovanje tog sjaja, makar on bio izazvan i besanom noći i suzama u očima.

Ne znam tačno koliko je vremena prošlo od mog ponovnog ulaska u zgradu iz prethodne noći. Vreme je sasvim odlutalo postajući nebitno. Kao u nekom zanosu uhvatih sebe kako se nerviram nešto dužem čekanju lifta. Žurilo mi se. Evo me tu sam, na tim vratima... Pritiskam zvono, a potom i lupam šakom po vratima, zlu ne trebalo.

Vrata se otvoriše i na njima se ne pojavi Ljudmila. S rečima: „Polako mladiću, gde gori“, stvori se figura visokog lepotana domaćinski raspoloženog prema pragu na kome je stajao. Odmah sam ga prepoznao, baš kao da sam mu ja radio one portrete na kojima je fantastično izgledao. Korak-dva iza lepotana stajala je Ljudmila u prelepoj svilenoj kućnoj haljini prislonjena na štok od vrata „one“ sobe. Ona preuze na sebe objašnjenje o tome ko sam i šta sam ja u njenom životu. Koverte preuze lepotan uzvraćajući mi sličnim rečima „vaš honorar“. U odlasku čuh još njegove reči „ukoliko nam još budete bili potrebni, sam ću Vas naći“.

Vreme... Vreme leči sve. To svi kažu tešeći sebe jeftinom frazom izgovorenom baš onim neizlečivim bolesnicima koji je i izmisliše kao svoju terapiju. Meni vreme nije ni objašnjenje dalo. Nikakvo. Samo nagađanja. Verzije su se u dokona vremena smenjivale, takođe ne dajući rezultat. Ja sam skoro svaki put kad se ukazivalo slobodno vreme provodio radeći na onim kadrovima, one junske noći. Prošlo je i nekoliko meseci od tog događaja,  kad se u mojoj radnji pojavio onaj lepi dasa sa željom da mu izradim ponovo neke od onih fotografija. Hteo je da budu u velikom formatu s paspartuom i odgovarajućim ramom. Sve kako sleduje. Bili su to oni aktovi njegove supruge meni posebno dragi. Njegovo izlaganje koje sam slušao sa neskrivenim čuđenjem je završio  rečima „Nagrada sledi“.