Zbirka priča DOLAZAK TAME Stevana
Šarčevića je najzad izašla iz štamparije i kreće put knjižara.
Ova zbirka je nastala u prilično dugom vremenskom periodu počevši
od devedesetih godina prošlog veka i vremena tadašnjeg fanzina
"Meteor", preko saradnje sa webzinom Helly Chery i
Milivojem Anđelkovićem, sve do žestokog perioda sa forumom "
Znaka Sagite" i antologije kratkih priča „Nešto diše u
mojoj torti“.
Na 234 strane nalaze se dvadeset i tri priče, a
knjiga se po ceni od 600 dinara može naručiti od izdavača na mejl : udruzenjeiknera@gmail.com
Ili telefon: 060 5996995 (Milica)
Uplata se vrši na račun IK Nera,
220-133197-44 ProCredit Bank
U knjižarama će cena biti znatno
viša, a dok ne nabavite svoj primerak, evo jedne priče iz zbirke:
DOBA SABLJOZUBA
Više se ne osvrćem. Srce
osećam kao potmule udarce bubnja; guše me isparenja mračnih lokvi.
Paravani trske neprekidno šušte, koža gori od ujeda insekata, a
kovitlaci magle ograničavaju vidokrug. Svuda unaokolo ritovi su i
vresišta.
Iz
polutame neprestano dopire lomljava trske i gnjecavi zvuci koraka u
blatu. Povremeno iz daljine čujem otegnuto dozivanje.
Još nisu stigli.
Jedna jedina stvar može da ih
odvrati od gozbe. Ona koju ne mogu sebi da priuštim, ne ovde gde sve
odiše vlagom. Poslednja šansa, tri šibice u kutiji, bezvredne su.
Tu i tamo ugledam usamljeno
stablo, pa skrećem, ne bih li pronašao neku suvu grančicu.
Uzalud, baš kao i sa trskom. Sve je prekriveno mahovinom i
puzavicama, a memla i vlaga zavukle su se u sve do čega dopire
pogled.
Znam odakle su došli, ali ne
razumem kako. Daleko je prapostojbina. Pa ipak tu su, dahću mi za
vratom. Biće krvi do kolena ako ne zapalim vatru na vreme.
Jedini put je ka istoku. Samo
da održim korak! U orijentaciju sam siguran, ali ne i u protok
vremena. Više ne znam koliko dugo teturam kroz mrak. Izlaz iz
močvare može biti nadohvat ruke.
I nedostižno daleko...
Gubim
svaku nadu, kad tlo počinje da se uzdiže. Vlaga u vazduhu se
proređuje, a kroz tamu se probija nota sivila.
Znam
da je zora blizu.
Najgore doba.
Doba Sabljozuba.
Ubrzavam korak, sve dok ne
stignem na suvo zemljište. Odmah, gotovo naslepo, skupljam sasušenu
travu i granje, pa slažem na gomilu. Vadim spasonosnu kutiju iz
džepa i nervoznim pokretom krešem palidrvce. Glava šibice,
razjedena vlagom, raspada se. Želudac mi se steže. Nije ni
kresnula. Imam još svega dva pokušaja. Zastajem. Duboko dišem.
Dozivanja iza mene sve su bliža. Nemam vremena za otezanje. Vatra je
jedini spas. Vadim sledeću šibicu.
Oklevam. Opipavam vrh. Poučen
malopređašnjim iskustvom pritiskam o kresivo i povlačim odsečno,
ali ne i naglo. Šibica se zažari, otpušta miris sagorelog sumpora
i - zgasnu. Još jedna!
Sedam na tlo. Vadim poslednju
šibicu i proučavam je. Glava je tvrda i nepromenjene boje. Možda
je nekim čudom vlaga ovu poštedela. Okrećem kutiju na drugu
stranu. Kresivo je rapavo i deluje suvo. Zaustavljam dah, povlačim.
Šibica planu. Slabašno, pritajeno, prigušeno...
Ali gori!
Srce se otima u euforiji, ruke
drhte. Uspeo sam. Ispuštam vazduh predugo zadržavan u plućima. Do
đavola! Ravno na plamičak! Vatre nestade. Ugasio sam je!
Znam šta sledi.
Ustajem, dohvatam mačetu
zadenutu za pojas i okrećem se dahtanju, režanju i lomljavi u
šikari. Najgore je doba. Doba Sabljozuba. Podižem oružje u visinu
očiju i čekam. Goniči izleću iz rastinja i okružuju me režeći.
Usredsređujem se na pokrete i čekam spremnog čelika. Napeta stanka
ne traje dugo. Za psima stiže potera.
Kao i svaki put.
- K nozi! Ovamo! - psi
disciplinovano napuštaju poprište i prilaze tipu ofucane
spoljašnjosti.
- Evo crnje šerife! Rekoh da
ne može daleko da odmakne - bilmez je uperio vinčesterku ravno u
mene i više je nego jasno da je spreman da povuče oroz.
- I to sa sve oružjem u
rukama! Vreme je da omasti konopac - pomenuti konopac nalazi se u
rukama pacovske njuške koja zvera u moju mačetu.
- Ne razumete... - pokušavam
da ih opomenem, ali ne obraćaju pažnju. Zašto sam uvek okružen
budalama?
- Jedva čekam da vidim kako
mlatara nožicama. - likuje onaj sa vinčesterkom.
- Stoj! Dokle god ja o nečemu
odlučujem, ovde linčovanja neće biti! Kunem se da ću upucati
prvog koji mu priđe. Momak, spusti oružje na zemlju i odmakni se
ako želiš sebi dobro - na grudima čoveka blješti plehana zvezda i
ostatak družine ga respektuje.
- Vatra! Zapalite vatru! -
vičem.
- Nije loša ideja, odavno je
ne videsmo u ovom kraju zapaljenih krstova - tip sa konopcem gluplji
je od ostalih i upozorenje odleće u sivilo praskozorja.
- Tišina bagro! Rekoh da
linčovanja neće biti! Šta god uradio, sudiće mu se po zakonu! -
šerif izgleda pošteno, ali ne shvata. Šteta.
- Ne razumete! Samo ih vatra
drži na odstojanju! Oni dolaze! - ne odustajem, pokušavam. Bez
rezultata.
- Smiri se momak, spusti
oružje i odmakni se. Sve će biti u redu... - istog trenutka shvatam
da je prekasno. Psi počinju da se otimaju.
Gotovo je!
Zver se pojavljuje niotkuda.
Zamahujem mačetom, ali prekasno. Glatki pokret moćne šape dohvata
kerovođu preko grudi i žilet kandže ga otvara i prosipa utrobu.
Sasecam zver iz okreta. Čopor stiže, već je među unezverenom
gomilom. Ulećem u kovitlac groznih čeljusti, mišičavih tela i
raspomamljenih ljudi. U trenutku dok mu sabljozub otkida glavu, čovek
sa vinčesterkom pritiska oroz i pogađa šerifa koji pokušava da
dohvati revolver. Odsečnim potezom sasecam zver zabavljenu idiotovom
lobanjom. Tip sa užetom urla dok ga moćna zver hvata čeljustima.
Ubijam sabljozuba. Vilica mu se u samrtnom grču steže i
prepolovljuje žrtvu nadvoje. Sledeći trenuci pretapaju se u vrisak,
kandže, krv i zube. Ubijam i ubijam. Svaki put prekasno...
Potom stiže tišina.
Kao i svaki put.
Snaga me izdaje, padam na
kolena i ispuštam sečivo. Žmurim. Ne želim da vidim.
Sviće.
Tlo ne uspeva da upije prosutu
krv, svuda su razbacani raskomadani leševi. Predvodnik čopora
posmatra me žutim očima i zakleo bih se da mu na gubici titra
osmeh. Sunce sve snažnije sija i tela mrtvih zveri blede i nestaju.
Dok posmatram iščezavajuće oči predvodnika znam da će se noćas
trka nastaviti.
Ništa nije gotovo.
Doba sabljozuba tek dolazi.
Knjigu "Dolazak Tame" Stevana
Šarčevića zasad možete nabaviti u sledećim knjižarama:
